Српски национализам — разлика између измена

[[Балканско полуострво]] бива захваћено свеопштим устанком против [[Османско царство|Османске империје]], која је вековима држала поробљене балканске народе претежно [[Православље|православне вероисповести]] ([[Срби]], [[Грци]], [[Бугари]], [[Румуни]]). [[Први српски устанак]] против [[Турци|ТуракТурака]]а подигнут је [[15. фебруар|15. фебруара]]а [[1804]]. године, у место [[Орашац (Аранђеловац)|Орашац]]. За вођу је изабран човек из народа и трговац [[Карађорђе Петровић|Ђорђе Петровић]], од [[Турци|Турака]] прозвао [[Карађорђе Петровић|Црни Ђорђе]] ([[Карађорђе Петровић|Карађорђе]]), који је добио титулу [[Вожд|вожда]]. [[Срби]] су тада извојевали неколико чувених битака, упркос томе што су стајали пред бројнијим непријатељем, међу којима су: [[битка на Мишару|бој на Мишару]], [[бој на Иванковцу]], [[Битка код Баточине|бој код Баточине]], [[Битка на Делиграду (1806)|бој на Делиграду]] и неочекивано устаничко [[Београд#Османско царство|заузимање Београда]] након непуне две године од почетка [[Први српски устанак|устанка]].

[[Први српски устанак|Српске ратне победе]] заинтересовале су многе [[Европа|европксе]] монархе и војсковође, и тако покренуле српско питање на многим [[Европа|европским дворовима]]. Устанички [[вожд]] је тражио помоћ од [[император сверуски|руског цара]] [[Александар I Павлович|Александра I Павловича]] и француског императора [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона Бонапарте]]. [[Император сверуски|Руски цар]] је пружио [[Карађорђе Петровић|Карађорђу]] уверење да [[Руска Империја]] чврсто подржава братски [[Православље|православни]] [[срби|српски народ]], и да ће, кад буде у прилици, послати руску војску као помоћ у борби против [[Турци|Турака]], а као знак поштовања поклонио му је сабљу са посветом. С друге стране, [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]] је био у непријатељским односима са [[Руси|Русима]]ма, и спремао се да крене у поход на [[Руска Империја|Руску Империју]]. Међутим, једном приликом [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]] је изјавио: „''Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на [[Балканско полуострво|БалканБалкану]]у, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног [[османско царство|османлијског царства]] и да тако ослободи свој поробљени народ. То је [[Карађорђе Петровић|Црни Ђорђе]] и њему припада слава највећег војсковође!''<ref>[http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/69926/Ubistvo-Karadorda--193-godine-kasnije Наполеон о Карађорђу], Приступљено 25. 4. 2013.</ref>”

Ипак, због одсуства [[Руси|руске]] војске која није стигла у помоћ [[Срби|Србима]]ма, бранећи [[Русија|Русију]] од [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] у [[Наполеонова инвазија на Русију|Отаџбинском рату]], [[Први српски устанак|српски устаници]] су почели да слабе у сукобима. [[Истанбул|Цариград]] је на [[Србија|СрбијСрбију]]у послао велику војску, коју ова није могла да победи. У [[битка на Чегру|боју на Чегру]], недалеко од [[Ниш]]а, [[Срби]] су се жестоко борили против далеко бројнијих [[Турци|Турака]]. Када је [[Срби|српски]] командант [[Стеван Синђелић|војвода Стеван Синђелић]] схватио да је битка изгубљена, све своје борце је лишио заклетве и позвао да напусте ров, који је већ био испуњен непријатељским војницима. Пошто нико није напустио устанички положај, [[Стеван Синђелић|Синђелић]] је отишао до барутане, и испалио куршум, тако да је читав ров експлодирао, убивши [[Срби|српске]], али и [[Турци|турске]] војнике. [[Турци]] су, ипак, били задовољни извојеваном [[Пирова победа|пировом победом]], али су остали кивни према [[Срби|Србима]]ма, те су наредили да се посеку главе свим погинулим устаницима, и уграде у [[Ћеле-кула|Ћеле-кулу]], као опомена [[срби|српском народу]].

Борбу против окупатора у [[Други светски рат у Југославији|Југославији]] повела су два покрета. Један је био [[Југословенска војска у отаџбини|четнички покрет]] [[Пуковник]]а [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Драже Михаиловића]], који ће убрзо постати легална [[југословенска војска]] призната од [[петар II Карађорђевић|краља Петра II Карађорђевића]] и југословенске избегличке Владе у Лондону, те ће јој бити додељено име [[Југословенска војска у отаџбини]], а пуковнику [[Драгољуб Михаиловић|Михаиловићу]] чин [[генерал|генерала]]а и место министра војног. Други покрет је био [[Народноослободилачка војска Југославије|партизански]], који је покренула [[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]], а чијем се челу нашао [[Јосип Броз Тито]]. Ова два покрета су најпре међусобно сарађивала, да би убрзо дошло да разлаза због идеолошких неслагања, која су проузроковала грађански рат.

[[Југословенска војска у отаџбини|Четнички покрет]], изразито монархистички и националистички опредељен, је повео прве борбе против [[Вермахт|немачког окупатора]] у читавој окупираној [[Европа|Европи]]. Тако је [[Драгољуб Михаиловић|Михаиловићев]] сарадник [[потпуковник]] [[Веселин Мисита]] повео [[Битка за Лозницу 1941.|ослобађање Лознице]], крајем [[август|августа]]а [[1941]]. године, која је постала први ослобођени град у окупираној [[Европа|Европи]], у коме се први пут предао немачки гарнизон, од почетка [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Након [[Други светски рат|Другог светског рата]], на власт у [[Југославија|Југославији]] је дошла [[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]], која је почела са политичким прогонима неистомишљеника и противника [[Комунизам|комунизма]]. Тако је суђено [[Генерал|генералу]] [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубу Дражи Михаиловићу]], који је осуђен на смрт због сарадње са окупатором и убијен на непознатој локацији. [[Драгољуб Михаиловић|Михаиловић]] је тако постао један од највећих личности српског национализма, као херој [[Балкански ратови|Балканских]] и [[Први светски рат|Првог светског рата]], и носилац [[Краљевина Србија|српског]] одрена [[Орден белог орла|Ордена белог орла]], [[Уједињено Краљевство|британског]] [[Војни крст|Војног крста]], [[Француска|француског]] [[Ратни крст 1939–1945.|Ратног крста]] и [[Сједињене Америчке Државе|америчке]] [[Легија за заслуге|Легије за заслуге]] (коју му је постхумно доделио [[Хари Труман]], председник [[Сједињене Америчке Државе|САД]]).

[[Распад СФРЈ|Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]], нагло је почео да јача национализам у свом њеним републикама. Грађански рат који је избио, довео је до појављивања много националистичких политичких и милитантних покрета. Тако се у политичке покрете убрајају [[Српска радикална странка]], чији је председник професор [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правног факултета Универзитета у Београду]] [[војислав Шешељ|др Војислав Шешељ]], и [[Српски покрет обнове]], на челу са [[новинар|новинаром]]ом и [[списак српских књижевника|књижевником]] [[Вук Драшковић|Вуком Драшковићем]], а у милитантне организације [[Српска добровољачка гарда]] коју предводи некадашњи вођа навијача [[ФК Црвена звезда|Црвене звезде]] [[Жељко Ражнатовић Аркан]], [[Гарда Пантери]] на челу са [[Љубиша Савић Маузер|Љубишом Савићем Маузером]], затим [[Бели орлови (паравојна формација)|Бели орлови]], Шкорпиони и др. Српски национализам је имао велику подршку у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Међу истакнутим политичарима и војсковођама тога доба, који су се истакли као српске [[Патриотизам|патриоте]] и националисти, остали су упамћени [[Радован Караџић]], [[Ратко Младић|генерал Ратко Младић]] и [[Милан Мартић]].

По завршетку [[Распад СФРЈ|грађанског рата у Југославији]] и паду [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]] са власти, после [[Демонстрације 5. октобра 2000.|5. октобра 2000. године]], једина озбиљнија организација која заговара [[Идеологија српског национализма|идеологију српског национализма]] и [[Велика Србија|Велике Србије]], била је [[Српска радикална странка]] са [[Војислав Шешељ|Војиславом Шешељем]] на челу. Она је остварила пријатељске односе са партијама [[Национални фронт (Француска)|Национални фронт у Француској]], чији оснивач и председник [[Жан-Мари ле Пен]] бива проглашен почасним грађанином [[Земун|Земуна]]а (где је [[Српска радикална странка]] била на власти), [[Либерално-демократска партија Русије|Либерално-демократском партијом Русије]], и [[Баас|Баас партијом]] бившег [[Ирак|ирачког]] председника [[Садам Хусеин|Садама Хусеина]]. Почетком [[2003]]. године, [[Хашки трибунал]] је подигао оптужницу против [[Војислав Шешељ|Војислава Шешеља]]. Он се добровољно предао трибуналу, у који је отишао [[фебруар|фебруара]]а [[2003]]. године, где му [[Суђење Војиславу Шешељу у Хагу|суђење]] траје пуних 10 година без првостепене пресуде, а вођење [[Српска радикална странка|Српске радикалне странке]] је препустио свом куму [[Томислав Николић|Томиславу Николићу]], тада заменику председника, и генералном секретару [[Александар Вучић|Александру Вучићу]]. [[Томислав Николић|Николић]] је успео да сачува снагу странке, којој се прикључила и [[Странка српског јединства]], коју је основао [[Жељко Ражнатовић Аркан]], након чијег убиства ју је водио његов кум [[Борислав Пелевић]]. Као кандидат [[Српска радикална странка|Српске радикалне странке]] за [[председник Републике Србије|председника Србије]], [[Томислав Николић]] је два пута односио победу у првом кругу избора (2004. и 2008. године), да би у оба наврата изгубио у другом кругу од свог противкандидата [[Борис Тадић|Бориса Тадића]].

Након унутар-страначких проблема, [[Томислав Николић|Николић]] је напустио [[Српска радикална странка|Српску радикалну странку]], и [[октобар|октобра]] [[2008|2008.]]. године основао [[Српска напредна странка|Српску напредну странку]]. Убрзо су му се придружили многи функционери [[Српска радикална странка|радикала]], међу којима је био и [[Александар Вучић]]. Нова странка се одрекла идеологије српског национализма, тако што се одрекла стварања [[Велика Србија|Велике Србије]], али је прихватила учлањење [[Србија|Србије]] у [[Европска унија|Европску унију]].