Тон — разлика између измена

Људско ухо је у просеку способно да чује звукове у распону 20 до 20,000 [[Херц|-{Hz}-]] док се у музици најчешће користе тонови са основом 30 - 8000 -{Hz}-, што оставља простора за преко сто општекоришћених тонова у класичној [[Теорија музике|теорији музике]]. Конвенција је да се ови тонови деле у октаве, од којих свака садржи по 12, за чије се именовање користи седам имена: „до, ре, ми, фа, сол, ла, си“ (у [[романски језици|романским земљама]] и у [[Русија|Русији]]), „-{C, D, E, F, G, A, H}-“ (код нас и у земљама с [[немачки језик|немачким]] културним утицајем) и „-{C, D, E, F, G, A, B}-“ (у [[енглески језик|енглеском]] говорном подручју). У даљем тексту биће коришћен низ ознака уобичајен код нас.<br /><br />

[[СликаДатотека:osam.tonova.normalno.png|осам тонова]]

Свако од ових имена је додељено егзактном тону у октави. Тиме је већ покривено седам од дванест тонова које садржи једна октава. Остали тонови се могу означити на више начина, назначавањем да је неки од претходно наведених тонова виши или нижи за пола тона (користи се израз полустепен) него што то његово име назначава. У пракси се користе краћи термини: „снижен“ или „повишен“ тон. Снижени тон се обележава стављањем такозване снизилице („бе“, [[СликаДатотека:teorija.muzike.be2.png]]) испред њега. Повишени тон се на исти начин обележава такозваном повисилицом („крст“, #). Повишење односно снижење тона зове се '''хроматска промена''' или '''хроматизација'''.

[[СликаДатотека:osam.tonova.snizeno.png|снижени тонови]]<br /><br />

[[СликаДатотека:osam.tonova.poviseno.png|повишени тонови]]<br /><br />

Поред једноструке повисилице и снизилице постоје и двострука снизилица ([[СликаДатотека:teorija.muzike.be.png]]) и двострука повисилица (×), који означавају сниженост односно повишеност тона за два полустепена = цео степен. Абецедним именима се и случају дуплог снижавања додаје суфикс -{-eses}- односно -{-ses}- а при дуплом повишавању -{-isis}- без изузетака. Ако се неки тон повишава за три полустепена, испред њега стоје прво обична па двострука повисилица, док се, на пример, при снижавању за четри полустепена испред тона стављају две двоструке снизилице итд.

[[СликаДатотека:osam.tonova.snizeno2.png|двоструко снижени тонови]]

[[СликаДатотека:osam.tonova.poviseno2.png|двоструко повишени тонови]]

Тонови циклично понављају по октавама, тј: (једна октава) до, ре, ми, фа, сол, ла, си, (следећа октава) до, ре, ми, фа, сол, ла, си, итд. У класичној теорији музике се разматра девет октава, чији се тонови обележавају на следећи начин:<br /><br />

Субконтра октава: ₂-{C}-, ₂-{D}-, ₂-{E}-, ₂-{F}-, ₂-{G}-, ₂-{A}-, ₂-{H}-<br /><br />

Контра октава: ₁-{C}-, ₁-{D}-, ₁-{E}-, ₁-{F}-, ₁-{G}-, ₁-{A}-, ₁-{H}-<br /><br />

Велика октава: -{C, D, E, F, G, A, H}-<br /><br />

Мала октава: -{c, d, e, f, g, a, h}-<br /><br />

Прва октава: -{c}-¹, -{d}-¹,-{e}-¹,-{f}-¹,-{g}-¹,-{a}-¹,-{h}-¹<br /><br />

Друга октава: -{c}-², -{d}-²,-{e}-²,-{f}-²,-{g}-²,-{a}-²,-{h}-²<br /><br />

Трећа октава: -{c}-³, -{d}-³,-{e}-³,-{f}-³,-{g}-³,-{a}-³,-{h}-³<br /><br />

Четврта октава: -{c}-⁴, -{d}-⁴,-{e}-⁴,-{f}-⁴,-{g}-⁴,-{a}-⁴,-{h}-⁴<br /><br />

Пета октава: -{c}-⁵, -{d}-⁵,-{e}-⁵,-{f}-⁵,-{g}-⁵,-{a}-⁵,-{h}-⁵<br /><br />

Регулисање амплитуде тона у смислу одређивања јачине неког тона се у музици назива још и [[динамика (музика)|динамика]]. У музици не постоји егзактан систем по коме неки знак значи тачно одређену јачину звука, већ јачину одређују сам свирач или диригент (у [[оркестар|оркестрима]] и [[хор|хоровима]]овима) или оба фактора, према властитом осећају и контексту [[дело (музика)|музичког дела]] које изводе. У класичној [[теоријaтеорија музике|теорији музике]] се срећу следеће ознаке за јачину тона.

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.ppp.png]]</td><td>(pianissimo possibile)</td><td>најтише могуће</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.pp.png]]</td><td>(pianissimo)</td><td>најтише</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.p.png]]</td><td>(piano)</td><td>тихо</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.mp.png]]</td><td>(mezzopiano)</td><td>средње тихо</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.mf.png]]</td><td>(mezzoforte)</td><td>средње јако</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.f.png]]</td><td>(forte)</td><td>јако</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.ff.png]]</td><td>(fortissimo)</td><td>најјаче</td></tr>

<tr><td>[[сликаДатотека:teorija.muzike.fff.png]]</td><td>(fortissimo possibile)</td><td>најјаче могуће</td></tr>

Трајање тона зависи од два фактора: (1) [[темпо]]; (2) релативна дужина трајања тона. Наиме, темпо назначава колико једна одређена релативна јединица такта треба да траје, у секундама. Зарад што прецизнијег одређивања темпа најчешће се користи [[метроном]].<br /><br />

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.11.png]]</td><td>2/1</td><td>-{nota brevis}-, двострука цела нота</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.1.png]]</td><td>1/1</td><td>цела нота</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.2.png]]</td><td>1/2</td><td>половина</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.4.png]]</td><td>1/4</td><td>четвртина</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.8.png]]</td><td>1/8</td><td>осмина</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.16.png]]</td><td>1/16</td><td>шеснестина</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.32.png]]</td><td>1/32</td><td>тридесетдвојка</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.64.png]]</td><td>1/64</td><td>шездесетчетвртина</td></tr>

<tr><td>[[СликаДатотека:teorija.muzike.128.png]]</td><td>1/128</td><td>стодвадесетосмина</td></tr>

[[СликаДатотека: teorija.muzike.add11.png]]<br />

[[СликаДатотека: teorija.muzike.add2.png]]

Боја тона зависи од медијума који га производи, а то то је пре свега одређено [[аликвотни тонови|аликвотним тоновима]] [[инструмент|инструмента]]а, синтетичког или реалног, или гласа певача који је извео тон.