Амијан Маркелин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м разне исправке; козметичке измене |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
[[Датотека:Ammianus Marcellinus 1533.jpg|300px|мини|Историја Амијана Марцелина]]
'''Амијан Марцелин''' ({{јез-лат|Ammianus Marcellinus}}, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар. Његова '''''Историја''''' (Res Gestae= буквално ''Историјски подвизи'' ), написана на [[латински језик|латинском језику]], иако само делимично сачувана, представља најзнаменитије дело римске историографије после [[Тацит
== Антиохијски аристократа ==
О животу Амијана Марцелина знамо готово искључиво захваљујући аутобиографским подацима из његове историје. Родио се највероватнији у сиријској метрополи [[Антиохија|Антиохији]], негде између [[325]]. и [[335]]. године. Може се само претпоставити да је био из породице која је припадала градској аристократији - куријалима (curiales), чије интересе речито заступа у неколико случајева. Захваљујући друштвеном положају и породичном богатству, Амијан се вероватно школовао у родном граду који је у то време био чувен по својим реторским школама и традицијама античке паганске учености. Касније је изгледа био кореспондент са учитељем беседништва [[Либаније
== Царски гардиста ==
Као младић Амијан је постао члан елитног гардијског одреда [[Протектори|протектора]] (protectores domestici), из кога су регрутовани будући официри, па и цареви ([[Диоклецијан]] и [[Јовијан]]). У саставу јединице Амијан је [[353]]. год био у пратњи [[Урсицин (римски војсковођа)|Урсицина]], заповедника римске коњице на Истоку (magister equitum Orientalis) чији се штаб налазио у Низибису, важној тврђави истуреној према [[Сасанидско царство|Персији]]. Када је [[354]]. сумњичави [[Констанције II]] уклонио [[Цезар (титула)|цезара]] [[Констанције Гал|Гала]], свог представника на Истоку и [[Синовац|синовца]], и Урсицин је позван у [[Милано]] да се оправда пред царем. Пратећи свог команданта, Амијан је кренуо пут [[Италија|Италије]], а затим у [[Галија|Галију]] где је у Урсициновој пратњи учествовао у атентату на узурпатора [[Силван
== Историчар ==
Шта се даље дешавало са Амијаном, знамо само у цртицама. Изгледа да је у Антиохији почео да прикупља материјал из различитих области људског знања и допуњава белешке које је можда водио током своје војне службе. Посетио је [[Египат]] где се дивио културном средишту [[Александрија|Александрије]], али и древним споменицима Тебе. Нешто после великог подводног земљотреса 21. јула [[366]]. године обишао је и [[Пелопонез]]. Вратио се затим у Антиохију и [[371]]. био присутан на суђењима локалној аристократији, којој је и сам припадао, а која је оптужена за бављење магијским обредима. Могуће је да се и сам историчар нашао на ширем списку осумњичених. Најзад, нешто после [[378]]. отпутовао је у Рим, престоницу Царства којој се, као паганин и римски традиционалиста, неизмерно дивио. У Вечни град, у коме је желео да заврши и презентује своју '''''Историју''''', стигао је преко [[Тракија|Тракије]] где је посетио једну од позорница фаталне [[Битка код Хадријанопоља|битке код Хадријанопоља]]. Иако је као бивши гардиста уживао положај члана [[Equites|коњаничког сталежа]] (perfectissiumus), који је на римској друштвеној лествици био одмах испод сенаторског, Амијан није наишао на отворену добродошлицу међу римским патронима уметника и учењака. Са горчином и сарказмом историчар бележи да када је [[383]]. у [[Рим
== '''''Историја''''' ==
По сопственим речима Амијан је саставио историју [[Римско царство|Римског царства]] од [[Нерва|Нерве]] (96.-98) до великог римског пораза у бици код Хадријанопоља [[378]]. године. Историја је међутим сачувана само делимично, тачније сачуван је њен други део: од почетне 31 књиге до нас су стигле књиге од 14. до 31. које описују период од [[353]]. до [[378]]. године. При избору владавине Нерве за почетак свог дела, Амијан је изгледа желео да се надовеже на Тацитове '''''Историје''''' (68--98.). Тацит му је био узор и по другим мерилима, али се осећају утицаји и [[Цицерон
Иако Грк, Амијан је писао своју историју на латинском, језику који је добро упознао током реторског школовања у Антиохији, као и током службе у гарди пошто је латински све до почетка 7. века остао званични језик римско-византијске војске. Избор латинског за језик на којем је писао можда је био диктиран Амијановој окренутости римској величини и традиционализму. Амијанов латински није раскошан као језик класичне књижевности [[Октавијан Август|Августовог]] доба али вероватно одражава говор период у коме је аутор живео. Што се извора тиче, Амијан је, као што је већ споменуто, током своје војне службе могао водити неку врсту кратког дневника. Доцније је, као необично савестан и темељан историчар, изгледа користио разнолику документарну грађу, аутентична царска писма, па чак и јавне натписе. Доста белешки направио је записујући сећања сведока догађаја од високих дворана, попут Јулијановог верног коморника евнуха Еутерија кога је срео у Риму, до анонимних учесника у великим догађајима, попут Валенсовог гардисте који је био уз цара на самрти. Најзад, Амијан је доста путовао, обилазио попришта различитих догађаја и можда о понечему дискутовао са својим савременицима и познаницима као што су били [[Либаније]] и [[Аурелије Виктор]]. Користио је и неке данас изгубљене наративне изворе нпр збирку царских биографија насталу средином 4. века која се у науци назива Kaisergeschichte.
Амијанова '''''Историја''''' донела је свом аутору славу већ за живота. Међутим, изгледа да је већ у 5. веку добар део уводних књига изгубљен, вероватно због свог компилаторног карактера. Почетком 6. века песник и граматичар [[Присцијан]] спомиње поименце Амијана као свој извор, а нешто касније га је стилски и тематски следио [[Касиодор]]. Након тога, Амијаново дело пало је у заборав, али је сачувано захваљујући труду и интересовању средњовековних калуђера. Од укупно 16 сачуваних рукописа, два најстарија су настала у 9. веку у немачким бенедиктинским манастирима Херсфелд и Фулда, а остали потичу из 14. и 15. века. Научној, па и широј јавности, Амијана је открио хуманиста [[Пођо Брачолини]] (
== Литература ==
|