Организација украјинских националиста — разлика између измена

Пољско-украјински сукоб има дугу историју. У новије доба сукоб је поново оживљен након [[Први светски рат|Првог свјетског рата]] када је мировним уговорима Пољској припала источна [[Галиција]] (или данашња западна Украјина) на којој је тада живјело око 7.000.000 Украјинаца. Пољска се обавезала пред међународним организацијама да ће поштовати национална права Украјинаца. Међутим, све је то било само на папиру. Пољске власти су почеле [[асимилација|асимилирати]] украјинско становништво. Многе организације и украјинске школе које су постојале из времена [[Аустро-угарскаАустроугарска|Аустро-угарске]] владавине у Галицији су укинуте. Пољска је основала [[концентрациони логор|концентрационе логоре]] за Украјинце. Тврдило се да су [[Русини]] (званични назив за Украјинце у Пољској) у ствари Пољаци те их треба повратити на своју праву националност. Пољаци нису поштовали ни Грко-католичку украјинску цркву коју је и сам [[папа]] признавао као равноправну са Римо-католичком црквом. Ишли су тако далеко да су хапсили чак и митрополита грофа Андрију Схептицког. Минирали су и палили украјинске православне и гркокатоличке цркве. Било је много пољског терора којег је чинила пољска полиција над Украјинцима. Украјинци су били масовно затварани и тучени.

Односи између [[Пољаци|Пољака]] и [[Украјинци|Украјинаца]] су у великој мјери обиљежили [[Други светски рат|Други свјетски рат]] на подручју Украјине. Није било никакве ни пољске ни украјинске државе у стилу такозване [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], али су постојале пољске и украјинске војне формације. Пољаци су имали војску под именом Армија Крајова (-{Armia Krajowa}-). Армија Крајова (писало се још и „Оружане снаге у домовини“) је била пољска тајна војна организација која је дјеловала на територијама под њемачком окупацијом. Била је под командом вође који је био у Лондону и подређена пољској влади у емиграцији. Настала је у Варшави [[27. септембар|27. септембра]] 1939. од „Службе пољске побједе“ (-{SZP}-), која је у јануару 1940. преименована у „Савез оружане борбе“ (-{ZWZ}-). -{ZWZ}- је у почетку команду примао из [[Француска|Француске]]. Након окупације Француске и преласка владе у [[Уједињено Краљевство]] била је под командом генерала Сикорског.

У 1942. години -{ZWZ}- је преименован у Армија Крајова. АК је водила борбу против Нијемаца. У почетку је била концентрисана на разне акције као што су саботаже и диверзије. Тек 1943. године кад је дошло до преокрета рата након њемачког [[Биткабитка кодза СтаљинградаСтаљинград|пораза у Стаљинграду]] АК је организовала [[партизан (вишезначна одредница)|партизанске]]ске јединице које су дјеловале са антињемачких, антикомунистичких и антиукрајинских позиција. Због тога је водила борбе не само са Нијемцима већ и са совјетским партизанима и „Украјинском устаничком армијом“ (УПА) тј. украјинским антињемачким и антисовјетским партизанима. Сукобила се и са пољским комунистичким партизанима.

Дана [[30. јун]]а [[1941|1941.]] године у [[Лавов]]у су Украјинци усмјерени од ОУН сазвали Раду (Парламент) и прогласили обнову украјинске независне државе. Тада су Нијемци одмах показали своје право лице. Проглашење је извршено без консултација са Нијемцима те је [[Гестапо]] похапсио све главне украјинске вође. Неки су стријељани одмах а неки отпремљени у концентрационе логоре. Ухапшен је и Степан Бандера. Од њега се тражило да се сазове нова Рада и опозове проглашење независности. Бандера није пристајао на то. Отпремљен је у концентрациони [[логор Саксенхаузен]]. Ухапшена су и два његова брата и ликвидирана у [[Логор Аушвиц|Аушвицу]]у. По Украјини су почела масовна хапшења украјинских националиста. У проблеме су чак дошли и Украјинци у НДХ. Они су припадали другој ОУН којом је командовао пуковник Андрија Мељник и у сагласности са [[Анте Павелић|Павелићем]] формирали Украјинску Легију за Источни фронт. Из [[Берлин]]а је [[Загреб]] примио депешу о забрани упућивања украјинских националиста на Источни фронт. Та Легија никада није упућена у Украјину. Ухапшени су и неки важни Украјинци у Загребу те их је Гестапо отпремио у концентрациони логор.

На терену Западне Украјине се тад појавила и Армија Крајова. Украјинска УПА је понудила сарадњу али су Пољаци одбили. Велики број пољских колониста и Пољака уопште служио је у њемачким полицијским јединицама које су Нијемци назвали „Украјинска полиција“. То је са Украјином било везано само као са географским појмом. Састав осим Пољака сачињавали су њемачки [[дунавске Швабе|фолксдојчери]] из Украјине а Украјинаца је било мало. Нападајући њемачке полицијске јединице УПА је дошла у сукоб са Армијом Крајовом која се појавила као заштитник пољских колониста. УПА је нападала пољска села и хтјела да истјера Пољаке из западне Украјине. Пољаци из њемачке полиције и Армије Крајове (раздвојено) су нападали на украјинска села. Вршени су страшни покољи на једној и другој страни. Најжешћи сукоб је био у [[Волинија|Волинији]].

Нијемцима је одговарао пољско-украјински сукоб. Доста су се мирно према томе односили. Интервенисали су само за убијене Нијемце. За једног убијеног њемачког војника убијали су по слободном нахођењу 100 Украјинаца. Велики број Украјинаца је отпремљен у концентрационе логоре или на принудни рад у Њемачку. Кад су се у Украјини појавили и совјетски „украјински партизани“ ствар се још више искомпликовала. Борбе су се водиле између Армије Крајове и совјетских партизана и УПА и совјетских партизана, УПА и Армије Крајове и УПА и Нијемаца и АК и Нијемаца. За Нијемце су ратовали и њихови „сателити“ ([[Румуни]], [[Мађари]] итд.). Совјетска страна је покушавала да УПА придобије на своју страну. Вођени су совјетско-украјински преговори. Совјети су тражили да се УПА стави под врховну команду оружаних снага [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]-а. Од стране УПА је постављено питање: „Признајете ли независну Украјину?". Москва није дала задовољавајући одговор и борбе између УПА и совјетских партизана а касније регуларне совјетске армије су настављене и трајале још и у педесетим годинама, скоро десет година након завршетка Другог свјетског рата.

Након завршетка Другог свјетског рата Степан Бандера је живио у емиграцији у [[Западна ЊемачкаНемачка|Западној Њемачкој]] одакле је наставио да руководи УПА уз помоћ и подршку британских обавјештајних служби. Убијен је по налогу [[КГБ]]-а 15. октобра 1959. године у [[Минхен]]у. Послије његове смрти организацију је водио С. Ленкавски (-{С. Ленкавский}-).