Видовдански сабор — разлика између измена

'''Видовдански сабор''' је назив за масовни опозициони скуп који је одржан на [[Видовдан]], [[28. јун|28. јуна]]а [[1992]]. испред зграде Савезне скупштине у [[Београд]]у. Сабор је континуирано трајао до 5. јула 1992. Скуп је организовао [[Српски покрет обнове]] уз учешће других политичких групација попут групе чланова [[Демократска странка (Србија)|Демократске странке]] (која се касније издвојила у [[Демократска странка Србије|Демократску странку Србије]]) и Српске либералне странке. Ове политичке групације су, заједно са бројним истакнутим појединцима из јавног живота чиниле неформални опозициони фронт - Демократски покрет Србије (ДЕПОС), који је доцније под тим називом учествовао и на изборима (у децембру 1992, када су га чинили СПО, ДСС и Нова Србија и децембру 1993, када су га чинили СПО, Нова Србија и Грађански савез Србије). Изван ДЕПОС-а налазили су се 1992 Демократска странка, као и партије изразито грађанске провинијенције. Сврха организовања овог скупа је била смена режима, због катастрофалне и конфузне политичке и економске ситуације у којој се у том тренутку налазила новонастала [[Савезна Република Југославија]] (проглашена 27. априла 1992). Међу дубљим разлозима за организовање овог сабора и других опозиционих скупова тих година биле су историјске околности и атмосфера изазвана распадом Југославије у којој је свуда на њеном простору осим у новооснованој [[Савезна Република Југославија|Савезној Републици Југославији]] дошло до смене са власти [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] ([[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]), односно његовог правног наследника у тадашњој [[Република Србија (1990—2006)|Републици Србији]], [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичке партије Србије]].

[[Савез комуниста Југославије]] ([[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]]) се услед немогућности да одговори на јединствен начин на кључна питања будућности Југославије, а пре свега на питање њеног унутрашњег уређења („федерација или конфедерација“), те пораста национализма, односно јачања позиција републичких партијских руководстава унутар самог Савеза комуниста Југославије, распала почетком [[1990]]. године. На вишестраначким изборима који су одржани током [[1990]]. године у свих шест република, уместо ње су доминацију на политичкој сцени преузеле партије са снажним националистичким и антикомунистичким предзнаком, попут [[Хрватска демократска заједница|Хрватске демократске заједнице]], [[Странка демократске акције|Странке демократске акције]], [[Српска демократска странка|Српске демократске странке]] и других. Међутим, у СР Србији и СР Црној Гори, за разлику од СР Словеније, СР Хрватске и [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|СР БиХ]], као и трендова у другим европским земљама које су једнопартијски систем замениле вишепартијским, снажну победу на изборима 1990. не односе противници режима, већ владајуће партије. Један од разлога за то може бити и позиционирање [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]], током 1987-19891987—1989, не само као лидера комуниста у СР Србији, већ и као неформалног лидера Срба широм [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]].

Након сецесије Словеније у лето 1991. и повлачења [[Југословенска народна армија|ЈНА]] из те републике, [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|савезни]] органи власти СФРЈ додатно губе ауторитет, од раније нарушен одбијањем власти у републикама да се повинују њиховим одлукама. Проглашење независности Републике Хрватске и губитак статуса конститутивног народа у новопроглашеној Републици Хрватској (22. децембра 1990) изазивају сличне реакције код Срба (проглашење [[Република Српска Крајина|Републике Српске Крајине]]) који су желели да остану у заједници са Србијом и другим републикама које у том моменту нису тежиле издвајању из [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]]. У јесен 1991. [[Југословенска народна армија]], мобилишући притом велики број резервиста и из [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]], водила је војне операције против хрватских војних и полицијских снага око [[Вуковар|Вуковара]]а, ради очувања сопствене улоге у будућој констелацији односа у земљи, заштите права Срба за останак у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] и очувања интегритета [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославије]]. Те војне операције су донеле велика разарања и жртве, а међу народом у [[Република Србија (1990—2006)|Републици Србији]] и додатну огорченост на режим, како међу националистима, тако и међу југословенски/грађански опредељеном становништву.

Најупечатљивији моменат првог дана скупа било је дуготрајно звиждање и звечање масе на први помен имена Слободана Милошевића. Пошто је скуп био замишљен као начин притиска на власт да одступи, он није завршен након што су одржани сви говори. Уместо тога, група људи која је дошла из других места је недељу дана боравила непрестано под шаторима у Пионирском парку а њима су се у већем или мањем броју придруживали Београђани, али број окупљених није достизао онај од првог дана. Све то време, током наредних дана и ноћи на бину су излазили говорници, противници власти или музичари. Понекад је долазило и до надреалних сцена, као у случају ноћног наступа панк групе „Директори“, док су се у публици махом налазиле присталице СПО из унутрашњости, старији људи са шајкачама на глави. Једна од најупечатљивих сцена са овог скупа је било ефектно гашење јавне расвете око скупштине током једног од говора Вука Драшковића, које је организовано уз помоћ сарадника опозиције у ЕДБ. Такође, организована је и масовна шетња центром града која је инспирисала касније акције те врсте ([[Демонстрације у Србији 1996–1997.|протести 1996-19971996—1997]]). Скуп је завршен без уступака од стране власти. У исто време одржаван је и [[Демонстрације у Београду 1992.|Студентски протест]], и повремено је долазило до прожимања учесника ова два скупа.