Социјални коментатори, историчари и социјалистички теоретичари су коментарисали класну борб још у време пре Маркса, као и везу између класне борбе, имовине и права: Аугустин Тијери, [26] Франсоа Гизо, Франсоа-Август Миње и Адолф Тијер. Физиократе Давид Рикардо и после Маркса, Хенри Џорџ приметили су не-еластична снабдевање земље и тврдили да је то створило одређене привилегије (економска рента) за власнике земљишта. Према историчару Арнолду Тојнбију, стратификација дуж линије класе се појављује само у оквиру цивилизације, и даље се појављује само у процесу опадања једне цивилизације, а не карактерише фазу раста цивилизације.<ref>{{cite book|last=Toynbee|first=Arnold|title=A Study of History: Abridgment of Volumes I - VI|year=1947|publisher=Oxford University Press|location=New York, NY|isbn=0-19-505081-9|editor=Dorothea Grace Somervell|page=365|chapter=The Nature of Disintegration}}</ref>
Фашисти су се често супротстављали класној борби, али су они прилазили овом проблему на нешто другачији начин покушавајући да апелују на радничку класу, уз обећану заштиту постојећих друштвених класа, предлагавши алтернативни концепт познат као [[класна сарадња]].
