Ideologija — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke |
м Bot: Converting bare references, using ref names to avoid duplicates, see FAQ |
||
Ред 4:
Ideologija spada u one pojmove čije terminsko poreklo ne ukazuje mnogo na njihovu suštinu.<ref>Simeunović, Dragan, Uvod u političku teroiju, Institut za političke studije, Beograd, 2009, pp. 115</ref>
Razlog tome je veoma različito značenje termina ideologija tokom njegovog trajanja, a počev od samog njegovog nastanka, kao i njegova upotreba u dnevnopolitičke svrhe, pa čak i radi degradacije političkih protivnika, takođe od početka njegove upotrebe.<ref name=autogenerated3>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 115</ref>
Termin je stvorila grupa filozofa okupljenih oko Antoana Desti de Trasija<ref>Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968.</ref>, koji su ga zajedno sa njim osmišljavali tokom Francuske revolucije, a on ga je prvi put javno upotrebio 1796. godine.<ref
U momentu nastanka termin je odslikavao u potpunosti sadržaj pojma ideologije kako ga je zamislio de Trasi - kao nauke o idejama. De Trasi je smatrao da će ideologija služiti za otkirće ideja svake, a ne samo političke vrste i da će zbog toga ideologija postati kraljica nauka. Umesto toga, Napoleon I je sa svoje državničke pozicije ismejao ove pokušaje, a ovu grupu filozofa, koji su inače bili njegovi politički protivnici, podrugljivo nazvao „ideolozima“. Tako već od samog svog nastanka reč ideologija postaje i etiketa koja će se lepiti političkim protivnicima.<ref
Ideologijom kao pojavom će se nesumnjivo najviše baviti marksisti i tek oni će „ovaj način mišljenja razraditi sa metodskom doslednošću“<ref>Simeunović, Dragan, Teorija politike, pp. 202</ref>. Lenjin će ideologiju tertirati kao ideje neke, što znači i radničke klase koje unapređuju njen položaj u politici i društvu. Međutim, sam Marks je mislio drugačije o ideologiji smatrajući da su misli vladajuće klase ujedno i vladajuće misli u toj epohi, što vodi tome da ideologija postane lažan ili iskrivljen pogled na svet. Zato je smatrao da proletarijatu nije potrebna nikakva socijalistička ideologija jer mu nisu potrebne iluzije. Ovi Marksovi pogledi su postali više poznati tek kada je 1932. godine slučajno otkriven njegov najvažniji spis na ovu temu: ''Nemačka ideologija'', u kojem je ključna misao da je ideologija „pogrešna svest“. Osim toga, Marks je smatrao da je ideologija potpuno suprotna nauci kao zoni istine.<ref
Međutim, zagrejanost marksista za ideologiju i opredeljenost za njenu upotrebu u politici su već bili preveliki, a uz to i višedecenijski, tako da ih ovo otkriće nije otklonilo od Lenjinovog i Staljinovog puta snažne ideologizacije društva.<ref
Potom će Antonio Gramši u svojim radovima pokazati da liberalna ideologija prožima sve segmente buržoaskog društva od politike do obrazovanja i umetnosti. Međutim, i socijalističke države su činile isto proglašavajući marksizam-lenjinizam, a potom i staljinizam za zvaničnu socijalističku ideologiju. I nacifašizam je takođe kao zvanična ideologija u to vreme prožimao više društava u svim njihovim segmentima. Tako je vremenom pogrdnost vezana za termin ideologija menjala metu. Dok je Napoleon sa pozicija vlasti obezvređivao svoje protivnike zbog služenja ideologijom, u 20. veku ideologija postaje oružje opozicije kojom ona obezvređuje nastojanja vlasti kao ideološka tj. kao lažna.<ref name=autogenerated1>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 116</ref>
Tek u drugoj polovini 20. veka ideologija počinje da se posmatra na objektivan i naučan način, čemu prethode i neki raniji radovi na temu ideologije, pre svega Karla Manhajma.<ref
Sve to je doprinelo da ideologija do danas bude jedan od najneodređenijih i „najneuhvatljivijih“, iako ujedno i jedan od najvažnijih pojmova u celokupnim društvenim naukama.<ref
I danas se terminu ideologija pridaju veoma različita značenja koja se mogu svrstati u dve grupe<ref name=autogenerated5>Ratković, Radoslav, Politika, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2009, pp. 159</ref>. Po prvoj, ''ideologija je ukupnost društvene svesti oblika socijalnih objedinjenja (klasa, nacija, država, društvenih grupa, oragnizacija itd.)'', a po drugoj, ''ideologija je specifična pojava u društvenoj svesti - manje ili više netačna, iluzorna, ograničena svest, koja nastaje usled dejstva društvenih činilaca na saznanje''<ref
Današnja definicija deologije je sledeća: ideologija je sistematizovani skup političkih ideja, principa i društvenih ideala koji reprezentuje pogled na svet neke društvene grupacije izražavajući njene interese i potrebe, stvoren u praktične svrhe podsticanja te grupacije na političko delovanje, u formi idejne potpore aktivnostima na planu osvajanja ili očuvanja političke vlasti ili, pak, uticaja na nju.<ref
Ideologija može biti predstavljena u formi nekog učenja, političke doktrine ili zvaničnog državnog stava, ali u formi politizovane interpetacije nekog religijskog učenja ili pogleda na svet i njegove probleme.<ref
Ona može težiti davanju odgovora na sva pitanja koja se tiču ljudskog društva i njegovih problema i naznačavati pravac razvoja ljudskog društva u celini, i takvu ideologiju Manhajm onda naziva „totalnom“, mada bolje je nazivati je '''opštom''', kako bi se izbegla moguća asocijacija na totalitarnost, ili, pak, može težiti rešavanju problema samo u jednoj sferi durštva i politike ili samo u jednoj državi, i tada se ona može zvati '''partikularnom''', kako i predlaže Manjahm.<ref
Da bi jedna ideologija bila označena kao „totalna“, odnosno opšta Manhajm zahteva kao dopunski kriterijum i to da je ona bila ili da jeste vladajuća kao „zvanična“ ideologija u jednom društvu, što pak nije neophodno s obzirom na to da su mnoge ideologije dominantne, pa i vladajuće u nekim društvima, a da pri tom nikaka nisu bile i ozvaničene kao takve.<ref>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 116, 117</ref>
Kao partikularne, ideologije se mogu odrediti po nekom parcijalnom društvenom problemu na čije rešavanje su usmerene, ali i po posebnosti grupe kojoj se obraćaju i koja treba da bude nosliac ideološke aktivnosti. Partikularna ideologija može prerasti u opštu, kao što je proleterska ideologija kao ideologija jedne posebne društvene klase prerasla u socijalističku ideologiju, koja je prožimala sve aktivnosti u društvu i težila da rešava sve probleme u društvu iz svog idejnog ugla.<ref name=autogenerated2>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 117</ref>
Brojne tipologije i potklasifikacije ideologija ukazuju na njihovo sadržajno bogatstvo i diversifikantnu raznovrsnost. Nisu retki ni '''spojevi ideologija''' ili njihovih vodećih principa, što usled pragmatskih razloga, što usled nemanja originalnosti, pri čemu su neki od tih hibridnih modela ideologije poput nacionalsocijalizma ili fašizma kao mešavina, pre svega, konzervativističke i nacionalističke, a delom i drugih ideologija, bili i široko socijalno prihvaćeni u vremenu svog nastanka.<ref
Najaktivniji zastupnici neke političke ideologije su političke stranke i druge političke organizacije, kao i društveni pokreti.
Ред 39:
# '''homogenizirajuća''', u smislu građenja snažnog jedinstva među onima koji suvajaju istu ideologiju,
# '''objašnjavajuća''', svaka ideologija teži da objasni svet i njegove probleme i da da uputstvo za akciju u njemu,
# '''opravdavajuća''', ideologija postoji i radi opravdavanja učinjenog za projektovane ciljeve.<ref
Daleko najvažnija funkicija ideologije je podsticajna. Glavna moć ideologije je, naime, u izazivanju u ubeđenja, a ljudi koji su ubeđeni u ispravnost ideja koje slede su uvek daleko prilježniji na delu od onih koji su privoljeni na delanje. Zbog toga, ideologija često žrtvuje istinu i zapostavlja objektivnost upravo zarad uvećanja svoje dimenzije podsticajnosti.<ref
Otuda, takav sistematizovan skup političkih ideja kakv je ideologija nikada nije ujedno i naučna teroija, ma koliko ličio na nju, pa čak i onda kada se to zvanično tvrdi, jer teoriju upravo njena naučnost obavezuje na objektivnost i istinitost. Šta više, „svim tipovima teorije zajedničko je da su one u suprotnosti prema ideologiji“<ref>Beyme, von Klaus, Suvremene političke teorije, Stvarnost, Zagreb, 1977, pp. 19</ref><ref
Sve ostale funkcije ideologije su ponajviše u službi njene podsticajnosti.<ref
Izražena posvećenost ideologije podsticanju na konkretni politički angažman često vodi ideologiju u sferu političke '''manipulacije''' i drastičnog približavanja pukom pragmatizmu. Zamagljavanje istine se tada javlja kao, ako ne glavni cilj, a ono važno sredstvo ideologiziranja političke stvarnosti. Politika kao umetnost iluzije uveliko potvrđuje baš na polju ideologije da čovek ne teži da vidi svet onakav kakav jeste, već onakav kakav on želi da jeste. Zato ideologije i nisu okrenute rešavanju problema, kao što tvrde ideolozi, već '''masovnoj političkoj mobilizaciji''' s ciljem što efikasnijeg političkog delanja radi uticaja na vlast, njenog osvajanja ili ostatka na njoj. Ono što ideologije najviše menjaju su ljudi i njihova uverenja. Zato ideologija zahteva '''verovanje''', a ne razumevanje. U onoj meri u kojoj se galvne postavke neke ideologije pretvaraju u verujuće '''dogme''', ona postaje okoštalo duhovno dobro sa perspektivom da se brzo nasuče na greben realnosti. Ako usled dogmatizovanja postanu '''parareligije''', ideologije se odnose prema oficijelnim religijama kao prema konkurentima i zabranjuju ih ili nipodaštavaju, ako ih već ne mogu instrumentalizovati za sopstvene ciljeve.<ref>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 117, 118</ref>
Svaka ideologija stvorena je sa '''namerom''' ovaplođenja njenih ideja u političkoj praksi, čemu treba da prethodi osvajanje svesti neke društvene grupe, a potom i celog društva. Otuda se one pri zagovaranju političkog angažmana nikada ne obraćaju samo onoj društvenoj grupaciji koja je mogući nosilac te ideologije već celom društvu. Zapravo, od te grupacije se '''zahteva''' verovanje, a od ostatka društva razumevanje, i to ne samo ideja već i načina njihove '''realizacije'''. U tom smislu je ideologija iskorak misli ka stvarnosti i most između teroije i prakse.<ref name=autogenerated4>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 118</ref>
Bar sudeći po svetskoj ofanzivi liberalne kao opšte ideologije, i pojavi i trajanju drugih, a naročito pratikularnih ideologija, perspektive ideologije kao političke pojave su i dalje veoma dobre iako je još 1960. godine Danijel Bel<ref>vidi: Bell, D., The End of Ideology, New York, 1960.</ref> postavio tezu o '''kraju ideologija''', koju su potom razvijali mnogi, pa tako ugledna imena društvenih nauka kao što su Rejmon Aron ili Sejmur Martin Lipset. Sve postavke teorija o „kraju ideologije“ su se do sada pokazale kao neodržive, pa bi bilo možda korisnije da se, umesto što se zagovara jedno dezideologizovano društvo, više govori o fenomenu neprekidnih zamena ideologija jednih drugim, njihovom ukrštanju i obnavljanju, kao i o njihovom kruženju. Jer, kao što idejel lako menjaju ljude, isto tako i ljudi menjaju ideje. Oni koji to ne čine lako, masa naziva fanaticima, iako to oni uglavnom nisu.<ref
Postojanje ekologizma, feminizma, globalizma, ali i džihadizma i katolicizma, i još čega drugog ideološki pratikularnog, što preti da postane opšta ideologija, ukazuje na ljudsku potrebu oslanjanja ne samo na skupove gotovih ideja koje se tiču večnih političkih zagonetki u svakom društvu već i na nužnost razmatranja '''novih''', nastajućih problema koji traže nove ideološke postavke, i u krajnjem i nove ideologije, kojim se adekvatnije nego do sad može zadovoljiti večita i opšta ljudska želja za dobijanjem uputstva za najuspešnije moguće delanje u politici.<ref
Taj pritisak novog dovodi do toga da i u sferi ideologija i ideološkog postoji '''fenomen mode'''. Šta više, ništa u politici ne mora toliko da bude u skladu sa političkom modom svog vremena kao što mora ideologija. Zato se i može reći da je svaka ideologija ništa drugo do izraz političkog duha onog '''vremena''' u kome nastaje i upotrebljava se.<ref>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 118, 119</ref>
To se odnosi i na '''prostor''', jer je svako savremeno društvo prožeto nekom ideologijom i samo je pitanje kojom i koliko. To što neke države imaju „zvanične ideologije“ a što neke, pak idu u drugu krajnost da ne priznaju prisustvo ikakvih ideologija, obično ih pri tom krijući iza čudnih ideoloških spojeva, ne menja stvar. Naprosto, svi politički sistemi se uvek zasnivaju na nekoj ideji i tako će, bar zadugo ostati.<ref name=autogenerated6>Simeunović, D., navedeno delo, pp. 119</ref>
Dezideologizacija ne samo da „nije nikakav pravolinijski“<ref>von Beyme, Klaus, navedeno delo, pp. 279</ref> već je očigledno i veoma dug proces, a naročito onda ako je niko osim teroije i teoretičara ne priželjkuje.<ref
== Reference ==
| |||