|
'''Томас Греј''', рођен [[26. децембар|26. децембра]], [[1716]]. је био [[Енглеска|Енглески]] песник аутор песме „Елегија написана на сеоском гробљу“, која се сматра једном од најлепших [[песма|песама]] написаних на [[енглески језик|енглеском језику]]. Умро је [[30. јул]]а [[1771]]. године
== Спољашње везе ==
== Elegija napisana na seoskom groblju(PREVEDENA NA SRPSKOM) ==
{{Commonscat|Thomas Gray}}
{{клица-песник}}
{{DEFAULTSORT:Греј, Томас}}
Томас Греј родио се 26. децембра 1716. године у Корнхилу, предграђу Лондона, у породици брокера, као пето од дванаесторо деце и једино дете у породици које је преживело детињство. Живео је са мајком која је напустила оца због злостављања. Школовао се на Итон колеџу где је радио његов ујак. Дане школовања је називао срећним, посвећујући им једну оду. Тамо се спријатељио са Хорасом Волполом (сином британског премијера Роберта, будућим писцем готских новела), Томасом Аштоном и Ричардом Вестом (будућим ирским канцеларом). Године 1738. са Волполом путује по Италији.
Озбиљније је почео да пише 1742. године, после смрти свог пријатеља Ричарда Веста. Године 1750. објавио је песму “Елегија са сеоског гробља” (за коју се верује да ју је написао у цркви Стоук Поџис, округ Бакингемшајр), која је одјекнула као сензација и до данас је једна од најпознатијих песама енглеског језика. (На руски језик ју је превео Василиј Жуковски и она је, у том преводу, примљена као саставни део руске културе, између осталог и зато што је превод Жуковскога одвећ слободан – додао је песми неколико својих строфа). Томас Греј је убрзо постао једна од доминантних фигура тадашњег песничког сазвежђа. Године 1757. одбио је титулу Поета лауреатис, а 1768. заузео место професора историје на Кембриџу, наследивши Лоренса Брокета, што је, заправо, била једна од тадашњих синекура. Умро је 30. јула 1771. године у Кембриџу и сахрањен поред своје мајке на црквеном гробљу у Стоук Поџису, где је настала и његова најславнија елегија. Грејову поезију волели су романтичари језерске школе који су у њој налазили романтичне мотиве. Колриџ је нарочито истицао песму “На смрт Ричарда Веста”. Стихови из Грејове песме “Ода пролећу” коришћени су у филму “Сати” Стивена Далдрија.
[[Категорија:Рођени 1716.]]
Елегија са сеоског гробља
[[Категорија:Умрли 1771.]]
Вечерња звона дан кидају скоро,
[[Категорија:Енглески књижевници]]
и мучу стада с оближњих стрмени.
Уморни сељак кући иде споро
и свет препушта вечери и мени.
Ено се губе пејсажи из ока,
свечане ћутње у ваздуху плове.
Још у ваздуху залебди бат точка,
поспаност љушка далеке торове;
Крај младих врба, с огртачем сенке,
сова се тужи луни из даљине
ко да је близу древне тајне неке
која овлада њоме од старине.
Под брестовима, борјем црна чела,
који на хрпи разгранати бдију,
свак у свом гробу, ту праоци села
у сну дубоком самујући спију.
Ни дозив ћува, ни дах јутра новог,
нити петлови, ни хорна из мрака,
ни ласта првих цвркути под кровом,
ништа уснуле не дозва из рака.
За њих огњиште не пуцкара, вруће,
нити се спрема вечера, пре ноћи;
живахна деца, истрчав из куће,
неће им више у загрљај поћи.
Колико пута срп им пређе њивом,
и плуг пољану браздао је спремну;
дрхтаху шуме често пред сечивом,
док знојем лица натапаху земљу.
Нека Таштина мисли да је изнад
радости кућне, не схватив је никад,
нек с подозрењем за вишу не призна
обичну причу вечних губитника.
Славном и моћном, оном што је лаком,
лепом и здравом – сваком смрт доходи.
Чека, и чека, непроменљив закон.
Пут праве славе преко гроба води!
Ви, гордељивци, у очињој тами
презирете их, убоге и ниже,
јер су и мртви непознати, сами,
јер нема химне да им престо диже.
Али ни урна с попрсјем не дише:
да л зна дах мртва палата, и врт?
Посмртна почаст, када лаж је више,
не једначи ли досаду и смрт?
Занемарена, ту можда полеже
нежнога срца ватра што се смири.
Длан што би био моћан мач да стеже,
ил у екстази да живи о лири.
У Храм свезнања, подизан кроз време,
њихове оче не нађоше пута;
беда им беше наслеђено бреме,
могући гениј нуждом беше спутан.
Често, под валом, негде на дну света
сјај у бездану расипа свој бисер,
и скрајнут љиљан у пустоши цвета,
губећ у зраку раскошне мирисе.
Сеоски Хемпден у прах ту је сваљен,
душман тирана и заштитник права,
ил, крвљу људи Кромвел неокаљан,
можда без славе неки Милтон спава.
Чути аплауз од свих у сенату,
или издајом стећи овације,
пронаћи копно што врца у злату,
ил историју стварати нације,
коб им не даде: али им би склона
да обуздају злочин што уздиже,
и да не прођу кроз клање до трона,
не сруше врата милости ка ближњем,
не крити увек савест анемичну
и румен стида губити без части,
луксузом ласке повијати кичму
и бисер муза бацати пред власти.
Даље од светских гужви и чегрсти,
учени ваљан човек да не лута,
у пределима ледним сами, чврсти,
настављали су правцем свога пута.
Ту мирно спију где се сенка стани:
нелепи спомен, азил чамовине
с натписом скромним, просто уклесаним
путника зове да стане и мине.
Датум, имена лоше урезана
овде сачува туга, да подсети:
библијски наук ту тек стоји, за нас,
по њој смо дужни учити се мрети.
Ко се растајо са животом лако,
и забораву предавао тело?
У задњи час свој није поглед лаком
бацао натраг где је све почело?
На неки дах се ослања и душа,
хоће побожни длан да склопи очи,
чак и гроб чији глас природу слуша
од огња тражи нешто да сведочи.
Обзиран према смрти нецењеној,
знаш приче које нико не прочита;
биће прилике, са осамним треном,
да и због тебе неко се запита;
Можда ће неки сељак оседео
путнику каквом о теби да рекне:
“Да, ту је, дуго, самотан седео,
да с јутра сунце над пољем претекне.
Одмарао се у подне под ивом,
чији корен још штрчи, тамо, преко,
онде је, опет, замишљен, ћутљиво
лешкарио над разбрбљаном реком.
Код оне шуме, видиш, у свој ред,
насмејан лежи с травом на узглављу,
други дан – брижан, напуштен и блед,
ил луд од бриге, с безнадном љубављу.
А једног јутра, не видим га, скраја,
крај омиљеног дрвета да дрема;
долази неко други; покрај гаја,
ни крај речице – њега више нема;
Изјутра – гробна ори се запевка,
споро га носе цркви, преко пусте;
Прилазе, чате (ко ти сад); он чека
под трње и под камен да га спусте”.
Епитаф
Под земљом смирен он се сад не мучи,
уз младост, срећу, славу непознату.
Лепа наука њега не проучи,
само је тугу имао богату.
Искрене душе узне се у сене,
награду небо таквима обећа:
да подарује сузом потлачене
и пријатељство да зна да осећа.
Не жуди више ни вишем ни мањем,
заслугом стече ту спокојни лог,
(као и други, са сличним уздањем),
да дисао би где дише и Бог.
На смрт Ричарда Веста
Узалуд ми се смеше јутарњи сјај и живост,
узалуд Фебус, залуд златна ватрица његова;
птице узалуд нуде радости заљубљивост,
узалуд поље зелен одева преко снегова:
вај, моју мрзовољу длан класја не заклопи,
нит ствари занимљиве очи и даље траже:
моју самотну тугу ниједно срце не топи,
у даху мом радости некадашње не важе.
Још јутро жури радост да донесе у цвећу,
и новим ужицима да нам подели срећу:
ал поље са чежњама недореченим ћути,
птице за мало топле љубави туже свуд.
Јалово плачем за њим што не може ме чути,
и вапаји су већи, јер плачем узалуд.
| 