Црква Свете Петке у Станичењу — разлика између измена

'''Црква Св. Петке''' у [[Станичење|Станичењу]] или познатија као црква [[Света Петка|Свете Параскеве]] је најстарија [[црква]] у [[Пиротски управни округ|Пиротском округу]] која је пре била позната под именом црква [[Свети Никола|Светог Николе]]. [[Црква]] 1967.е године постаје [[Списак споменика културе од изузетног значаја|споменик културе од изузетног значаја]].<ref>{{СК-САНУ|Линк=785|Име=Црква Св. Петке у Станичењу}}</ref> Њу је 1972.-е године обишао [[Радивоје Љубинковић]] (1910-1979), научни саветник Археолошког института у [[Београд]]у и касније су од 1974.-е до 1977.-е вођени истраживачки радови на том [[Археолошко налазиште|локалитету]] на основу чега ће уследити конзервирање [[Архитектура|архитектуре]] и [[Фреска|фресака]] 1979.е године. Финалну конзервацију и рестаурацију живописа извршила је у периоду од 1975.-e до 1978.-е године, [[Зденка Живковић]], сликар конзерватор из [[Београд]]а. Налази се у околини [[Пирот]]а, око 10 километара ка западу, у подножју [[Белава|планине Белава]]. Подигнута је на уздигнутој заравни над обалом [[Нишава|Нишаве]], на прилазу селу [[Станичење]], недалеко од ушћа [[Темштица|Темштице]]. Иако се налази недалеко од главног пута који води од [[Софија|Софије]] ка [[Ниш]]у, [[Станичење|станичењска]] [[црква]] је дуго остала непозната научној јавности. У фреско-натпису, исписаном на западном [[зид]]у изнад [[Врата|улаза]], забележено је да су Арсеније, Јефимија, Константин и још неки чланови, чија су имена избрисана, сазидали и осликали [[црква|цркву]] 1331-1332. године, у време [[Бугарска|бугарског]] цара [[Јован Александар|Јована Асена]] ([[Бугарски језик|буг]]. ''Иван Асен'') и [[видин]]ског господара [[Белаур]]а. [[Припрата]] са отвореним [[дрво|дрвеним]] [[трем]]ом који је додат и изграђен је у [[XIX век]]у. <ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Уводно разматрање, странаpp. 7-8''</ref>

У покушају да дође до још неког податка из евентуалних предања и заосталих сећања, [[Радивоје Љубинковић|Р. Љубинковић]] је током археолошких радова вршио и анкету међу најстаријим житељима [[село|села]]. Том приликом је сазнао да [[црква]] за последњих 100 година (што значи, после ослобођења 1877.-е године) није значајније обнављана и дограђивана, те да је свој коначни облик у коме је затечена пре почетка истраживања добила још у време [[Османско царство|турске владавине]]. Забележио је и предање да се главна [[црква]] у атару [[село|села]], посвећена [[Јован Крститељ|Св. Јовану Крститељу]], некада налазила недалеко од садашњег [[гробље|гробља]] и да је тек након њеног рушења садашња [[црква]] [[Света Петка|Св. Петке]] постала сеоски [[храм]]. Оснивач Српског археолошког друштва и члан-повереник за [[пирот]]ски крај био је [[Јован Поповић]], [[учитељ]] из [[Станичење|Станичења]]. У првом броју Старинара, за 1884.-у годину, објављени су његови извештаји са терена, односно налази с подручја [[село|села]] [[Станичење]]. Занимљиво је да овај, без сумње веома образован [[учитељ]], не помиње међу сеоским старинама [[Станичење|станичењску]] [[црква|цркву]], очигледно не препознајучи у том скромном и тада већ преправљеном здању средњовековно насеље.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Трагови у историјским изворима, странаpp. 9-12''</ref>

У трећој етапи је на месту ранијег [[трем]]а дограђена пространа бондручна [[припрата]] након чега је уз јужну страну [[црква|цркве]] призидан анекс уздужне правоугаоне основе, што то смешта у четврту етапу грађевинских интервенција на [[храм]]у. У пету етапу сврстана је обнова старе [[Станичење|станичењске]] [[црква|цркве]] изведена 1829.-е године, када је она добила облик у коме је затечена 1972.-е године. Условно речено, последњу грађевинску фазу на овом здању представљали би конзерваторско-рестаураторски радови извођени од 1973 до 1976.-е године, када је обновом отвореног [[нартекс]]а-[[трем]]а [[црква]] [[Свети Никола|Св. Николе]] у [[Станичење|Станичењу]] добила свој садашњи изглед.<ref name="konstrukcija">[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Архитектура цркве и етапе грађења, странаpp. 21-31''</ref>

Ктиторски натпис је исписан на унутрашњем западном зиду [[наос]]а, изнад самог улаза у [[црква|цркву]] и покрива целу ширину надвратника. Текст натписа је написан у четири реда на белој основи црним словима неједнаке величине и саопштава да је у подизању и осликавању [[црква|цркве]] учествовало неколико особа. Текст натписа почиње светотроичком [[Инвокација|инвокацијом]]: ''„Изволенијем Отца и савршенијем Сина и сапоспешенијем“'' уобичајеном за оснивачке натписе код [[Срби|Срба]] и [[Бугари|Бугара]] у средњем веку. На самом почетку, првој речи предходио је мали сликани крст, сачуван делимично ([[Латински језик|латински]] ''invocatio symbolica'') којим су у средњем веку обично започињали и завршавали се натписи ове врсте. Необичност ктиторског натписа у [[Станичење|Станичењу]] је у томе што уз помен [[Бугарска|бугарског]] [[цар]]а доноси и име [[видин]]ског господара [[Балаур]]а. Исто тако, натпис открива податак незабележен у другим до сада познатим изворима. Реч је о [[Балаур]]овој (са)владарској титули господин, која представља веома значајан доказ његове стварне моћи унутар [[Бугарска|бугарске]] елите.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Ктиторски портрети: Ктитори и ктиторски натпис, странаpp. 79-83''</ref>

[[Храм]] је сачувао већи део свог сликаног програма. У његовој унутрашности страдале су само [[Фреска|фреске]] на полуобличастом [[свод]]у, а сав остали програм се лако ишчитава и тематски добро сагледава. Уочавање сликарског поступка и детаља, међутим, умањено је пулверзацијом [[фреска|фресака]], процесом видљивим у свим деловима сликаног ансамбла, због чега [[фреска|фреске]] изгледају као да су пресвучене сивом скрамом, а знатан број појединости, посебно на инкарнату фигура, заувек је нестао. О [[фреска]]ма [[Станичење|Станичења]] до сада је сразмерно мало записано. Првим извештајем, [[Радивоје Љубинковић|Радивоја и Мирјане Љубинковић]], објављеним након археолошких и архитектонско-конзервативних радова на [[црква|цркви]], указано је на овај, науци до тада непознат [[споменик]], но приказ [[Станичење|станичењских]] [[фреска|фресака]] остао је добрим делом непотпун.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве, странаpp. 113-116''</ref>

* [[фреска|Живопис]] на полуобличастом своду у [[Наос]]у, данас готово уништен, садржао је стојеће представе старозаветних [[пророк]]а, како показују мали остаци [[фреска|живописа]] а што је иконографски и сасвим очекивано. На јужној половини, у источном делу, постоје остаци три стојеће фигуре па се, упоређујућо величину простора у продужетку, може претпоставити да је на тој страни било десетак фигура, односно, на обе стране свода укупно преко двадесет.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Наос, странаpp. 117-145''</ref>

* Мале димензије [[Грађевина|грађевине]] условиле су сведени програм [[фреска|фресака]] у [[олтар]]у. У њему, као најоучљивије, нема сцене Причешћа [[апостол]]а. [[Фреска|Фреске]] са свода и [[Славолук|тријумфалног лука]] - [[Спасовдан|Вазнесење Христово]] и [[Благовести]] [[Богородица|Богородици]] - припадају већ разматраној целини Великих [[празник]]а. Конха [[Апсида|апсиде]] садржи неуобичајене представе [[Богородица|Богородице]] са [[Христос|Христом]] на престолу са [[Свети Никола|Св. Николом]] и [[Патријарх српски Кирило|Св. Кирилом]] [[филозоф]]ом и у зони испод, Поклоњење [[Христос|Христу]]-жртви. У ниши проскомидије је допојасни Мртви [[Христос]], на зидовима су стојеће фигуре тројице Св. [[Ђакон]]а, а на источном и јужном зиду [[ђакон]]икова фронтална попрсја двојице [[епископ]]а.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Олтар, странаpp. 146-172''</ref>

За разлику од [[фреска|фресака]] у [[наос]]у, преостали [[фреска|живопис]] пропрате није био довољно заштићен током дужег раздобља те је јако избледео и пострадао. Његово ишчитавање тиме је знатно отежано, а стилске особености није могуће пратити. Три горње зоне [[фреска|фресака]] предодређене су за циклус посвећен [[Свети Никола|Св. Николи]], патрону [[Станичење|Станичења]]. У нижем регистру, почев са северне стране, постоје остави композиције Три [[војвода|војводе]] у [[Затвор|тамници]]. Илустрација долази у ред познатих чуда [[Свети Никола|Св. Николе]], али у [[Станичење|Станичењу]] непотпуно сачувана. Разпознаје се само део фигуре једног од тројице неправедно оптужених [[војвода]] које је [[цар]] [[Константин Велики|Константин]] бацио у [[затвор|тамницу]], како се износи у писаним изворима о [[Свети Никола|Св. Николи]].<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Припрата, странаpp. 146-172''</ref>

Место ктиторске [[Некропола|гробнице]] предодредио је положај гроба 15, укопаног са спољне стране јужног зида [[припрата|припрате]]. [[дрво|Дрвени]] [[Шкриња|ковчег]] био је обзидан и засведен особеном конструкцијом. На трошним остацима покојника, мушке особе млађе старосне доби, откривени су делови одоре са 27 сребрних лоптастих [[Дугме|дугмади]] са [[златовез]]ом, где су поред орнаменталних детаља сачуване и натписане метопе са именом [[цар]]а [[Јован Александар|Јована Александра]].<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Гробови у цркви и некропола: Гробови ктиторске властеоске породице, странаpp. 35-37''</ref>