Политичка странка — разлика између измена

# '''да утврде и излуче општу вољу;'''

# '''да одаберу будуће представнике и дисциплинују изабране;'''

# '''да васпитавају и обавештавају бираче.''';{{sfn|Марковић|2006|pp=307}}

Када су велике масе бирача захваљујући општем праву гласа пуштене на биралиште, појавио се проблем како организовати изборе на основу општег права гласа, тј. како из тог мноштва различитости утврдити и излучити општу вољу. Такву улогу преузеле су на себе политичке странке. Без политичких странака не би било опште воље, то ће рећи, не би било јавног мишљења довољно повезаног да би се ефикасно могло утицати на државну власт, на владајуће. Политичке странке су катализатор латентних тежњи, појединачних мишљења, растурених и противречних, које странка скупља и логички сређује у једну доктрину, у један програм. На тај начин, странке су трансмисиони каиш између грађана и државе, њеног апарата.{{sfn|Марковић|2006|pp=307-308}}

Странке омогућавају да се чин избора, предлагање и избор кандидата за представника бирача, претвара у политички избор (''chox politique''). Без посредовања странака и програма који предлажу и својом пропагандом шире, избори би се сводили на предлагање једног човека, чиме би број грађана који учествују у утврђивању националне политике спао на минимум.{{sfn|Марковић|2006|pp=308}}

Према томе, главна улога странке је да прикупи и уједини једно мишљење које већ постоји, само што је расуто и сувише диференцирано. Иако се странкама замера да цепају народ на непријатељске групе, да уносе у њега раздор и заваду, оне, напротив, {{citat3|''„покушавајупокушавају да безброј ситних људских ћуди и гледишта које постоје у једном народу сведу на неколико великих колективних мишљења, и да место великог броја малих група од којих ниједна не представља никакву политичку снагу, створе мали број великих, добро дисциплинованих група, које су у стању да приме на себе терет државне управе. Странке су, дакле, организације снаге; оне не разједињују него уједињују“уједињују.'' (|Слободан Јовановић).{{sfn|Марковић|2006|pp=308}}}} Како се види, политичкестранке су оруђе за стварање и функционисање демократије.{{sfn|Марковић|2006|pp=308}}

У односу на изабране, на народне представнике, странке имају једну примордијалну функцију, често недовољно уочавану и истицану. Оне најпре одабирају кандидате за народне представнике. Такву улогу странке имају на председничким изборима, особито у Сједињеним Америчким Државама, где захваљујући систему конвенције свака странка бира своје кандидате, а поготово на парламентарним изборима, с тим што се овде улога странке разликује у зависности од начина избора, односно гласања. Ако је реч о гласању по листама, странка има велики утицај на предлагање кандидата и утврђивање листа по изборним јединицама, док се на униноминалним изборима улога странке умањује и своди на избор кандидата, препуштајући питање коначног избора срећи утакмице између личности. У сваком случају, одабир кандидата за изборе странака не може вршити произвољно, као некад, и мора што више обезбеђивати промоцију одређених друштвених категорија.{{sfn|Марковић|2006|pp=308-309}}

Без овакве улоге политичких странака не би се могла обезбедити компактна већина на изборима. Да би се бирачки гласови груписали око малог броја кандидата, потребни су организатори који би позвали све бираче истог политичког правца да гласају само за једног кандидата. Тог кандидата морају предложити сами ти организатори, водећи рачуна о томе да пронађу таквог човека који ће изазвати најмање отпора. Такав организатор избора су политичке странке, које омогућују да се гласови бирача не растурају на велики број кандидата, при чему {{citat3|''„ии онај од тих кандидата који би добио највећи број гласова, ипак би имао за собом само незнатни део бирачког тела“тела.''| (С. Јовановић).{{sfn|Марковић|2006|pp=309}}}}

Улога странке је и да дисциплинује изабране представнике народа. Она се најпре своди на то да се изабрани заштити од себе самог, тј. од искушења да попусти под притиском различитих интересених група и да сачува програм који је био излаган на изборима од напада који на њега чине појединачни интереси. Да би се то остварило, изабрани мора стално бити подсећан и опомињан од стране руководства странке на захтев општег добра, како га види странка, на захтев очувања традиција и филозофије странке. Са своје стране, странка мора бити довољно добро уређена да успостави дисциплину и поштовање положаја представника. Овде је једина санкција искључење, чија се ефикасност разликује од зависно од епохе и начина гласања. У сваком случају, странка, у различитом степену, остаје савест и основ страначке дисциплине изабраних народних представника.{{sfn|Марковић|2006|pp=309}}

Трећа друштвена функција политичких странака је образовање и обавештавање бирача. Функција васпитавања или образовања бирача обухвата подстицање бирача на превазилажење њихових појединачних преокупација и њихово окретање ка потребама целине друштва којем припадају. Свака политика и сваки програм претпостављају избор, дакле жртве за опште добро, на које бирачи морају пристајати. Улога странке је да подсећа грађане на тај захтев. У томе је разлика између политичке странке и интересне групе, која настаје на подлози поједниначних интереса. У том задатку трајног васпитавања бирача да буду окренути ка општим интересима, политичке странке немају монопол и ту се очекује помоћ од стране других организованих група, какве су клубови, синдикати, грађански покрети и сл. Али, у том задатку странке имају привилегисано место, јер су услед друштвене разноврсности својих гласача способније од других организованих група да одсецају партикуларизме (“émonder''émonder les particularismes”particularismes''), а то значи да интегришу интересе ове или оне социјалне категорије у глобалну политичку визију.{{sfn|Марковић|2006|pp=309-310}}