Хиперкинетички поремећај — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke |
Нема описа измене ознака: уклањање референцираног садржаја |
||
Ред 14:
}}
'''Хиперкинетички поремећај''' (''Хиперактивни поремећај'', -{ADHD}-, {{jez-eng|Attention-Deficit Hyperactivity Disorder}}, ''-{AD/HD}-'', ''-{ADD}-'', је стање за које је карактеристичан врло висок степен [[моторичка активност|моторичке активности]] као манифестација врло високе активности ума. Иако се АДД углавном сматра поремећајем, он то није. Људи с АДД-ом најчешће су врло [[интелигенција|интелигентни]] и изразито маштовити. Неуклапање у обичајена правила друштва око њих их чини на неки начин непогоднима, те се медицина бави тиме у циљу "изљечења" хиперактивности.
У [[САД]]-у постоје лекови који могу "смирити" хиперактивне људе. Ти лекови делују на мозак осталих људи као стимуланси. Један пример лека за АДД је [[Риталин]]. Примјена Риталина у САД-у је врло раширена. Разлог тому је тај што већина људи кроз период развоја пролази кроз раздобље хиперактивности којему је циљ истраживање околине, а родитељи то виде као "ненормално".
АДД најчешће нестаје после пубертета, но код неких људи остаје цели живот. За њих се може рећи да су "прави" хиперактивни људи.
Велики број познатих научника, уметника и глумаца имао је АДД. [[Алберт Ајнштајн]], [[Томас Едисон]], [[Бил Гејтс]], [[Волфганг Амадеус Моцарт]], [[Леонардо да Винчи]], Ван Гог, Салвадор Дали, Алфред Хичкок, Стивен Спилберг, Том Круз, Џим Кери, и Вил Смит само су неки од њих.
Из свега наведеног произлази чињеница да су многи хиперактивни људи корисни чланови заједнице, те да њихово стање није поремећај који захтева психијатријску дијагностику, те последично лечење и терапију.
== Извори ==
|