|
Дакле, Марксистичка анализа друштва идентификује две главне друштвене групе:
# Пролетаријат или радници - обухвата свакога ко зарађује за живот продајући своју радну снагу одноноодносно прима плату за свој утрошени рад. Они немају другог избора него да раде за капитал, обично јер немају независни начин да преживе.
# Капиталисти (буржоазија) обухвата свакога ко добија своје приходе не од рада колико из вишка вредности које потичу од радника који стварају богатство. Приход капиталиста се, дакле, заснива се на њиховој експлоатацији радника (пролетаријата).
Није свака класна борба насилна или нужно радикална, као што је слуачај са штрајковима и блокадама. Класни антагонизам може, уместо тога, да буде изражен и као низак радни морал, мање саботаже, ситне крађе и злоупотребе радничког ситног ауторитета. Такође може бити изражен у већем обиму кроз подршку социјалистичким или народњачким партијама. На страни послодаваца, лобирање за анти-синдикалнеантисиндикалне законе представња један од од могућих и неретко коришћених видова класне борбе.
Такође, није свака класна борба претња за капитализам, или чак за ауторитет индивидуалног капиталисте. Ограничена борба за веће плате малог сектора радничке класе, што се често назива „економизам“, тешко да озбињнијеозбиљније угрожава статус кво. У ствари, применом занатско-синдикалне тактике искључивања других радника из стручних удруга може чак ослабити радничку класу као целину, изазивајући у њој поделу.
Класна борба постаје важнија у историјском процесу, јер постаје општија, како расте радничка класа свест, и како се они самоорганизују одвојено од политичких странака. Маркс назива ово напредкомнапретком пролетаријата од тога да буде класа „по себи“, позиција у друштвеној структури, ка томе да постане „за себе“, активна и свесна сила која може да промени свет.
Маркс се у великој мери фокусира на капиталистичка индустријска друштва као на књучникључни извор друштвеног раслојавања, који на крају доводи до класног сукоба. Он наводи да капитализам ствара поделу између класа које се у великој мери могу видети у фабрикама за производњу. Пролетаријат, је одвојен од буржоазије, јер производња постаје друштвено предузеће. Допринос њиховог раздвајања је технологија која је у фабрикама. Технологија смањује ниво потребне квалфикованости радне снаге, и отуђује раднике јер они више не поседују специјализоване вештине. <ref name="Blackwell"/> Други ефекат технологије је хомогена радна снага која може бити лако заменљива. Маркс је веровао да ће класна борба довести до обарања буржоазије и да ће приватна својина постати комунално власништво. <ref name="Blackwell"/> Начин производње ће остати, али ће комунално власништво елиминисати класни сукоб. <ref name="Blackwell"/>
Чак и после револуције, две класе ће се борити, али на крају борба ће опадати и класе ће се распасти. Кад границе класа ишчезну , државни апарат ће увенути. Према Марксу, основни задатак једног државног апарата је да подржи моћ владајуће класе, али без икаквих класа не би било потребе за државу. То би довело до бескласног, бездржавног комунистичког друштва.
=== Не-марксистичке перспективе ===
| 