Донатело — разлика између измена

Доста тога је познато о Донателовоом стваралаштву, али врло мало о његовој личности и карактеру. Мецене с којима је радио, сматрали су екстравагантним његове захтјеве за умјетничком слободом у временима у којима је однос између мецене и умјетника био одређен прилично стриктним правилима. Био је наклоњен идејама хуманизма и одличан познавалац античке грчке и римске умјетности. Инспирисао се примјерцима из античке умјетности, које је трансформисао на свој начин.

 

 

Донатело (диминутив од Донато) је био син Никола ди Бета Бардија, фирентинског прерађивача вуне. Није познато како се млади Донатело заинтересовао за вајарство, али по неким изворима учио је вајарске технике од вајара који су радили на катедрали у Фиренци, око [[1400]]. године. Негдје између [[1404]]. и [[1407]]. године, постао је члан радионице [[Лоренцо Гиберти|Лоренца Гибертија]], који је 1402. године побиједио на конкурсу за декорацију врата фирентинске крстионице. Донателово рано дјело, мермерна статуа Давида, указује на утицај Гибертија, који је био главни експонент интернационалне [[Готика|Готике]], стила грациозних и благо закривљених линија под утицајем сјеверноевропске умјетности. Статуа Давида је била предвиђена за катедралу, али је премјештена у градску дворану, палату Векијо [[1416]]. године, гдје је важила као патриотски симбол, да би у већ у раном 16. вијеку била засјењена Микеланђеловом верзијом Давида, исте намјене. У друга значајна Донателова рана дјела спада импресивна мермерна фигура Св. Јована Јеванђелисте у сједећем положају, предвиђена за фасаду фирентинксе катедрале, и Распеће у дрвету за [[Базилика светог Крста|базилику светог Крста]].

{{Link FA|ca}}

{{Link GA|no}}