Камило Хосе Села — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ) |
||
Ред 29:
Године 1944. Села је објавио још два романа: “Павиљон одмора” и “Нова лутања и невоље Ласариља с Тормеса”. Први је проистекао из Селиног боравка у једном опоравилишту за туберкулозне болеснике, а други, пастиш првог пикарског романа, “Ласариља с Тормеса”, покушај је да се актуелизује пикарски жанр, и уједно књига која најављује један од Сели веома драгих жанрова, путопис.
Његово најпознатије дело „Кошница“ ({{јез-шп| La Colmena}}) објављено је 1951. године. Необичне хронологије и с великим бројем ликова (више од триста), дело на иновативан начин говори о послератном [[Мадрид]]у. Ово је Селин први роман који прихвата ону струју шпанске књижевне традиције што полази од Лопеове Фуентеовехуне ({{јез-шп| Lope de Vega "Fuenteovejuna"}}), чија је главна одлика колективни јунак. У ствари, реч је о једном веома амбициозном делу, чији је наслов само друго име за [[Мадрид]] из времена одмах после грађанског рата, док је још трајао [[Други светски рат]]. Кошница је галерија ликова, најразличитијих типова, пореклом из разних друштвених слојева, који су сви, међутим, јадници, понижени и увређени, предани својим ситним пословима, прљавим сплеткама, просјачењу, зеленашењу, опхрвани свим могућим несрећама и невољама, али такав живот прихватају са потпуном природношћу; како би све то успео да обухвати на три стотине страница, аутор исписује одвојена, кратка, и на први поглед неповезана поглавља. <ref name=automatski generisano1>http://polja.rs/polja425/425-1.htm Биографија Камила Хосеа Селе - Александра Манчић</ref> Она је, као таква, учврстила Селин углед код критике и публике. На његов стил је утицао шпански реализам, посебно [[Мигел де Сервантес]] и Бенито Перес Галдос, као и савремени [[Енглеска|енглески]] и [[Француска|француски]] аутори као што су Џојс и [[Жан Пол Сартр|Сартр]]. Селин типични стил - [[Сарказам|саркастични]], често [[Groteska|гротескни]] облик [[Реализам|реализма]], одражава се у „Кошници“.<ref>http://www.britannica.com/EBchecked/topic/101160/Camilo-Jose-Cela Камило Хосе Села - Кошница </ref> Требало би нагласити и да је ово, као и нека друга Селина дела, прво објављено у [[Аргентина|Аргентини]] зато што је Франкова влада, повезана с [[Католичка црква|Римокатоличком Црквом]], његова дела забранила због неморалности садржаја све док Мануел Фрага Ирибарне, министар информација и туризма франкистичке владе, није лично одобрио његово штампање.<ref>http://www.trablmejker.com/emisije.php?em=44&ep=2229 Забрана објављивања Селиног дела</ref>
Један од његових [[Авангарда|авангардних]] романа јесте „Сан Камило, 1936“ ({{јез-шп|San Camilo, 1936 }}) из 1969. године. Ово Селино дело написано је као непрекидан ток свести. То је фреска једне епохе, представљене до најситнијих детаља, праћена низом размишљања о свему што се догађа. Села је касније написао бројне романе: „Христос против Аризоне“ ({{јез-шп| Cristo versus Arizona}}), „Мазурка за два мртваца“ ({{јез-шп|Mazurca para dos muertos}}), „Крст Сан Андреса“ ({{јез-шп|La cruz de San Andrés}}), „Шимшир“ ({{јез-шп|Madera de boj}}) итд.
Ред 36:
[[Датотека:Escudo del marquesado de Iria Flavia.svg|Грб маркиза од Ирије Флавије|десно|мини]]
Године 1955, Села се упустио у писање егзотичне приче, у роману „Риђокоса“, чији је поднаслов "Приче из [[Венецуела|Венецуеле]]". Овај роман, написан по наруџби, требало је да говори о венецуеланским људима и проблемима, али се показало да је то још један – Селин роман. Реч је о низу прича које се врте око лепе риђокосе Пипије Санћес, у венецуеланској средини коју сами Венецуеланци нису препознали као своју.<ref
Селина моћ запажања и одличног описивања присутна је и у његовим путописима, заснованим на његовим путовањима кроз руралне делове Шпаније и [[Латинска Америка|Латинске Америке]]. Његови најпознатији путописи су „Пут у Алкарију“ ({{јез-шп|Viaje a la Alcarría}}) из 1948. године, затим „Од Миња до Бидесоара“ ({{јез-шп|Del Miño al Bidasoa}}) из 1952. и дело „Јевреји, Мавари и Хришћани“ ({{јез-шп|Judíos, moros y cristianos}}) из 1956. године. Међу његовим бројним кратким [[Приповетка|приповеткама]] је и „Ови облаци који пролазе“ ({{јез-шп|Esas nubes que pasan}}), затим четири дела која се налазе у колекцији „Ветрењача и друге кратке приче“ ({{јез-шп|El molino de viento y otras novelas cortas}}). Села је такође писао есеје, поезију и мемоаре. У позним годинама је често гостовао у телевизијским емисијама. Године 1955. преселио се на [[Мајорка|Мајорку]], где је годину дана касније основао веома цењен часопис {{јез-шп|Papeles de Son Armadans}}. Године 1968. објавио је свој велики речник под називом {{јез-шп|Diccionario secreto}} који представља компилацију необјављених, али добро познатих речи и фраза. <ref>http://www.britannica.com/EBchecked/topic/101160/Camilo-Jose-Cela Нека Селина дела</ref>
Његова књижевна дела – кратке приче, путописи, одликује експериментисање и иновирање форме и облика.
Једанаести Селин роман изашао је године 1988. Села је већ био живи класик шпанске књижевности и учитељ млађих генерација, иако је био нестандардни учитељу, који то никако није хтео бити. <ref
Приче заузимају значајан део Селине приповедачке активности. Међу њима су, на пример, „[[Галиција]]ц и његова дружина“ и друге карпетоветонске белешке, из 1949. године, „Стари пријатељи“, из 1960-61. године, „Салонска корида“ из 1963. Тореадори и [[корида]] представљају посебно поглавље у оквиру Селиних занимања, заснованих на једној „келтиберској естетици“ чији су претходници препознатљиви: Гоја, Кеведо, Ваље-Инклан, Буњуел, итд. Затим следе „Нове мадридске сцене“, приче из 1965-66, и „Каприци Франсиска де Гоје и Лусјентеса“, објављена после доделе Нобелове награде 1989. године.<ref
Године 1962. Села објављује „Прегршт басни без љубави са тридесет два Пикасова цртежа“. Овај необичан скуп поучних прича, како се читаоцу сугерише у самом наслову, јесте својеврсна прерада добро познатих повести, легенди, митова: о Адаму и Еви, о Нарцису, Федри, [[Троја|тројанским]] јунацима, али и о извесном Дон Бобу, "тврдоглавом и рецидивном Јеврејину" којега је спалила [[Инквизиција]] на Мајорци на месту на којем је данас ноћни клуб, о монахињи Фани Прајс, из 10. века пре Христа, итд. Све то, наравно, илустровано Пикасовим цртежима. И овде, као и у другим Селиним прозним делима, начин приповедања је толико пун набоја да, ако и не замењује радњу, а оно је свакако чини наглашенијом него иначе. Села радије користи набрајање него описивање, чиме писцу који поседује онако богат речник нимало није тешко да постигне већи приповедачки ефекат.
Најпознатија Селина збирка приповедака (писана у више наврата) јесу “Карпетоветонске белешке”, које сам Села сматра једним од најзначајнијих аспеката свог приповедачког умећа, па чак и засебним жанром који је тешко дефинисати.<ref
Писао је и за [[позориште]], а књижевничку каријеру почео је 1936. године збирком песама „Док ступам у сумњиву дневну светлост“.<ref
Још 1957. године постао је члан [[Шпанска краљевска академија|Шпанске краљевске академије]] ({{јез-шп|Real Academía Española - RAE}}) и њен члан је био наредних четрдесет пет година. Селу је 1996. године, због његових књижевних заслуга, краљ Хуан Карлос Први прогласио [[Маркиз|маркизом]] од Ирије Флавије ({{јез-шп|Don Camilo José Cela Trulock, marqués de Iria Flavia}}). Године 1989. награђен је Нобеловом наградом за књижевност за своје дело „Породица Пасквала Дуартеа“ ({{јез-шп|La familia de Pascual Duarte}}).
| |||