Историја Сједињених Америчких Држава — разлика између измена

[[Датотека:Declaration independence.jpg|250px||мини|Представљање [[Америчка декларација о независности|Декларације о независности]] Континенталном конгресу. Насликао [[Џон Трумбал]] 1817–1819.]]

 

 

[[Амерички рат за независност]] младе нације није ишао добро по колонисте све до победе над британском војском у [[битке код Саратоге|бици код Саратоге]] [[1777]]. године. То је подстакло [[Француска|Француску]] да призна америчку независност и [[1778]]. године и да отворено помаже америчке колонисте новцем, оружјем и експедиционим корпусом. Касније су се Француској прикључиле [[Шпанија]] (1779) и [[Низоземске|Низоземска]] (1780). Суочена с коалицијом европских сила, Британија се врло брзо нашла исцрпљена, а демократске идеје колониста су изазивале симпатије код либералне британске јавности и политичара. Коначни ударац је дошао када су француске и америчке снаге [[1781]]. у [[опсада Јорктауна|бици код Јорктауна]] натерале велику британску војску под [[Лорд Корнволис|лордом Корнволисом]] на предају. Следеће године је потписано примирје, а [[1783]]. у Паризу [[Паришки мировни уговор (1783)|мировни уговор]] којим је Британија признала независност САД.

На самом почетку том је процесу изузетно допринела [[Француска револуција]], односно ратови који су је изазвали у Европи, те тиме ресурсе и пажњу тамошњих сила скренуле са Северне Америке. У самим САД је француска револуција изазвала поделу између радикалних ветерана револуције који су подржавали Француску те конзервативаца који су држали да након изборене независност нема смисла кварити односе с Великом Британијом. Крајем [[1790е|1790-их]] су превагу имали конзервативци што је довело до краткотрајног [[америчко-француски поморски рат|поморског рата с револуционарном Француском]] (1798-1800). Међутим, након 1800. превагу поновно добијају Џеферсонови радикали организовани у [[Демократско-републиканска странка САД|Демократско-републиканску странку]].

 

 

Иако међу силама победницама, Шпанија је била тако исцрпљена Наполеоновим ратовима да након њиховог завршетка није била у стању држати под контролом своју колонијалну империју у Америкама, где се такође јављају покрети за независност. Године [[1819]]. Шпанија је тако предала САД [[Флорида|Флориду]], а нешто касније је на западним границама континенталних САД Нову Шпанију заменио независни [[Мексико]].

Дошавши до обале Пацифика, САД се више нису могле ширити, па се након тријумфалног рата почело постављати питање економског и политичког преуређења САД.

 

 

Првих деценија постојања САД робовласничке државе су доминирале над слободним државама, али је развој индустрије као и све већи број досељеника довео до несразмееа између економске и демографске надмоћи Севера и политичке моћи Југа. Тињајући спорови су се решавали кроз низ компромиса, којима је циљ био успоставити политичку равнотежу између Севера и Југа.

[[Датотека:Martin Luther King - March on Washington.jpg|250px|десно|мини|Мартин Лутер Кинг приликом марша на Вашингтон]]

 

 

Поратни период означава и јачање покрета за грађанска права, односно укидање институционалне расне дискриминације која је још увек била на снази у јужним државама САД. Иако су кораци у том смеру започети још 1940-их и интензивирани пресудом [[Врховни суд Сједињених Америчких Држава|Врховног суда]] из 1954. године, печат му је ипак дао покрет на челу с баптистичким свештеником [[Мартин Лутер Кинг|Мартином Лутером Кингом]].

Војни неуспеси у Вијетнаму и улични нереди су кулминирали [[1968]]. године када је дискредитираног Џонсона заменио нови председник [[Ричард Никсон|Ричард М. Никсон]], изабран под паролом ''часног мира'' у Вијетнаму те довођења закона и реда на америчке улице. Иако се рат наставио, па чак и ескалирао америчким упадом у Камбоџу [[1970]]. године, Никсон је политиком тзв. „вијетнамизације“ поступно почео смањивати број америчких трупа у Вијетнаму а почетком [[1973]]. је створио услове за примирје након кога су се америчке трупе потпуно повукле оставивши Јужни Вијетнам својим локалним савезницима. Никсон је нешто раније својим историјским путовањем у [[Кина|НР Кину]] настојао створити дипломатске услове за [[детант]] са СССР-ом, који је управо у то доба досегао врхунац.

 

 

Упркос непријатељству бејбибумера, Никсон је године [[1972]]. победио на председничким изборима. Међутим, за време кампање су његови људи починили низ илегалних радњи чије је објелодањивање изазвало скандал зван [[афера Вотергејт]]. Председников ауторитет се брзо истопио, а године [[1973]]. је [[нафтни шок]] довео до највеће економске кризе од времена Велике депресије. Суочен с могућношћу опозива, Никсон је године [[1974]]. поднео оставку, а велики број Американаца на дужи рок изгубио поверење у свој политички систем.

Завршетак хладног рата је САД учинио једином светском суперсилом чију хегемонију на војном, економском и политичком плану нико није могао, барем на краћи рок, довести у питање. Стога се од 1992. године пажња америчке политике и јавности оријентисала првенствено на унутрашња питања.

 

 

Победа Клинтона на изборима 1992. године је, пак, новог председника одмах довела у оштар сукоб с представницима конзервативне деснице која је ојачала 1980-их, а која је свој израз нашла у све већој поларизацији америчке јавности, односно стварању чврсте базе Републиканске странке у руралној унутрашњости САД. Либерална Америка је, пак, своје упориште нашла на Источној и Западној обали, створивши идеолошку поделу која траје и данас. Њој је допринос дала и развој нових медија - док су либерали почели доминирати традиционалним медијима као новине и телевизија, конзервативци су стекли доминацију над радијским [[ток шоу]]овима. И једнима и другима је доста помогао развој [[интернет]]а који је потпуно изменио америчку привреду, културу и политику.