Апатија — разлика између измена

Код [[киници|киника]] је апатија значила душевни мир<ref name="Filozofijski rečnik"/>. У филозофији [[стоик]]а, не поседовати ''pathe'' значи не поседовати осећања заснована на погрешним веровањима да је неки предмет довољно важан да би конкурисао врлини.<ref name="Оксфордски филозофски речник"/> Тако да апатија не представља недостатак осећања уопште, већ недостатак оних осећања која човека наводе да врлини ускрати њену праву улогу. Апатија за стоике представља највеће добро јер значи ослобођење од [[афекти|афекат]]а и [[равнодушност]] према свим осетилнимчулним угодама и неугодама.<ref name="Филозофски лексикон">Апатија, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> Врлина је мудраца у томе што умом може познати штетност афеката и савладати их, а порочност „будаластог“ у томе што код њега страсти доминирају над умом.<ref name="Филозофски речник"/> У стању бестрашћа мудрац ништа не треба, јер је умом надвладао све пожуде које би га могле одвести у стање страшћа (''патхос''). Апатија је, према мишљењу стоика и киника, циљ властитог уздизања и самоодгоја. Човек треба постати равнодушан према вањским догађањима као и према угодном и неугодном доживљају у свакодневним сусретима с људима, а последица тога је срећан и [[блаженство|блажен]] живот.<ref name="Filozofijski rečnik"/> У филозотији [[скептици|скептика]] апатија је стање у којем се суздржавамо од сваког [[суд]]а.<ref name="Филозофски лексикон"/>

Попут неких ранијих филозофа, и [[Кант]] је апатију сматрао нарочито врсном. За њега, [[блаженство]] је стање „потпуне независности од склоности и жеља“, и ова слобода је истовремено и [[врлина]] сама по себи и предуслов за остале врлине.<ref name="Оксфордски филозофски речник"/>