Симићи (породица) — разлика између измена

Ђорђе Симић од око [[1780.]] живи у Београду, где ради за трговца Џику, касније аустријског фрајкорског капетана и познатог Карађорђевог команданта [[Bitka na Deligradu (1806)|делиградског утврђења]] капетана Џикића (Жикића). Ђорђе Симић и Џикић почетком аустријско-турског рата ступили су у добровољце у фрајкор 1787. и борили се против турске војске у време Кочине крајине. Ђорђе се у рату посебно истакао и напредовао је до чина аустријског поручника (лајтнанта)<ref>Константин Н. Ненадовић, ''Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака'', Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. XIII. Код А. Столић Ђорђе Симић је напредовао до чина аустијског официра, заставника, а чин капетана добио је у српској војсци. Вид. А. Столић, ''Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века'', Београд 2003, стр. 9. </ref>. У фрајкору је једно време био претпостављени старешина [[Карађорђе|Карађорђу]], који га је касније звао „стари капетан“. После рата и повлачења аустријске војске из Београдског пашалука, прешао је у [[Бољевци|Бољевце]] у [[Срем]] у тадашњу [[Аустријско царство|Аустрију]] са браћом Иваном и Ђурђем. До преласка у Србију почетком Првог српског устанка, користио је у Срему право на аустријску официрску пензију. Најмлађи брат Павле остао је у Сремчци. У [[Први српски устанак|Првом устанку]] учествовао је у борбама и, као и други бивши фрајкорски официри у саставу српске војске, задужен је за обуку војске у Београду и на Делиграду и управљање изградњом значајнијих пограничних фортификација. Капетан Ђорђе Симић имао је синове Косту, Стојана и Алексу. Син Коста Симић погинуо је у бици на [[Јасика|Јасици]] 1810.

Старији син капетана Ђорђа Симића [[Стојан Симић]] и Бисеније Симић, родом из [[Чумић]]а код Крагујевца<ref>Вид. А. Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века, Београд 2003, стр. 9. </ref> у избеглиштву у [[Хотин]]у Бесарабији у Русији, био је у служби [[Јанићије Димитријевић Ђурић|Јанићија Ђурића]], [[вожд]]овог првог секретара. После је у [[Букурешт]]у радио за [[Михаила Германа]], поверљивог агента [[књаз Милош|књаза Милоша]]. Једно време обављао је и поверљиву службу личног „татарина“ књаза Милоша. [[Књаз Милош]] је 23. јануара [[1827.]] поставио је Стојана Симића за члана народног суда као представника јагодинске нахије са звањем кнез левачки. После је био председник земаљског (државног) савета.

После смрти Јелене Симић, рођ. [[Карађорђевић]], [[Ђорђе Симић]] оженио се Јулком Пржић (умрла 1872), кћерком Илије Пржића, рођака капетана [[Миша Анастасијевић|Мише Анастасијевића]] <ref>Илија Пржић водио је послове капетан Мишине у Србији. Вид. А. Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века, Београд 2003, стр. 70. </ref>, са којом је имао сина Стојана и кћерке Ружицу и Јулку Симић (1872-1889).

* Стојан Симић (1871-1909), син Ђорђа Симића у браку са рускињом Софијом Седмаковом, оперском певачицом из Стразбура имао је кћерку Ружицу Симић, рођ. 1910. Ружица Симић живела је у Италији, имала је две кћерке <ref>Вид. А. Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века, Београд 2003, стр. 288. </ref>.

* Милан А. Симић из брака са Даницом (1897—1950) (рођ. Пајевић)имао је кћерку Веру и сина Душана(Беку) <ref>Вид. родослов Симића у А. Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата 19. века, Београд 2003, стр. 300. </ref> .