Органска хемија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Ред 18:
 
Органска једињења су традиционално била карактерисана путем низ хемијских тестова, званих „влажне методе“, али су такве анализе у знатној мери замењене спектроскопским и другим рачунарски интензивним методама анализе.<ref>{{Cite book |title = The Systematic Identification of Organic Compounds |author=R.L. Shriner, C.K.F. Hermann, T.C. Morrill, D.Y. Curtin, and R.C. Fuson John |publisher = Wiley & Sons |year=1997 |id=ISBN 0-471-59748-1}}</ref> Дати у апроксимативном поретку значаја, главни аналитички методи су:
* [[Нуклеарна магнетна резонанца|Спектроскопија нуклеарне магнетне резонанце (НМР)]] је најшире коришћена техника. Она често омогучава комплетно одређивање повезаности атома, па чак и [[Стереохемија|стереохемије]] користећи [[Spektroskopija dvodimenzionalne nuklearne magnetne rezonance|корелациону спектроскопију]]. Главни градивни атоми у органској хемији - водоник и угљеник - природно постоје са НМР-респонсивнимодзивним [[изотоп]]има, респективно <sup>1</sup>-{H}- и <sup>13</sup>-{C}-.
* [[Елементална анализа]] је деструктивни метод који се користи за одређивање елементалне композиције молекула.
* [[Масена спектрометрија]] даје индикацију о [[молекулска маса|молекулској маси]] једињења. Подаци о структури се добијају из анализе [[analiza masenog spektra|образаца фрагментације]]. Масена спектроскопија високе резолуције може обично да идентификује тачну формулу једињења и користи се као замена елементалне анализе. У прошлости је примена масене спектрометрије била ограничена на неутралне молекуле који су испарљиви, али је напредак јонизационих техника омогућио добијање масених спектра виртуално свих органских једињења.