Велика народна скупштина у Топчидеру — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 1:
[[29. мај|Двадесет деветог маја]] [[1868]] y [[Кошутњак]]у код [[Топчидер]]а убијен je [[Михаило Обреновић|Кнез Михаило]]. Како je по његовој смрти питање наслеђа првстола остало нерешено, јер Кнез није имао деце, образовано je Привремено намесништво кнежевског достојанства које je издало проглас на народ да je преузело власт и одредило да ce, према уставној одредби, кроз месец дана састане Велика народна скупштина ради избора кнеза. Привремени намесници кнежевског достојанства били су [[Јован Мариновић]], претседник Државног савета, [[Рајко Лешјанин]], министар правде и чувар државног печата и [[Ђорђе Петровић]], претседник Касационог суда.
Привремено намесништво одредило je да ce Велика народна скупштина одржи [[20. јун]]а, y Топчидеру. Избори су извршени на основу постојећег закоиа о народној скупштини, само je четири пута повећан број посланика, тако да je изабрано 504 народна посланика. Међутим, већ пре састанка Велике народне скупштине питање наслеђа престола било je формално решено: министар војни [[Миливоје Петровић Блазнавац|Блазнавац]], ослањајући ce на војну силу и примивши заклетву целе војске за наследника престола означио je [[Милан Обреновић|Кнежевића Милана]], унука Господара [[Јеврем Обреновић|Јеврема Обреновића]] и синовца Кнеза Михаила, коме je тада било 14 година и који ce налазио на васпитању y [[Париз]]у. Примивши тај (свршени чин, Привремено намесништво и влада телеграфисали су министру иностраних дела [[Јован Ристић|Јовану Ристићу]] који ce по једној мисији налазио y иностранству да отпутује y Париз и доведе младог Кнежевића Милана y [[Београд]]. Јован Ристић извршио je ту наредбу па je [[11. јун]]а 1868 малолетни Кнез Милан био већ y Београду. Велика народна скупштина, после тога, није ни имала могућности да ce бави избором кнеза, ради чега je била сазвана, него да само потврди тај чин као „вољу целокупног народа српског", што je и учинила.
Ред 8:
Свршивши тај посао, Велика народна скупштина имала je да ce разиђе: посао ради кога je сазвана био je готов. Али je скупштина продужила рад, предлагањем „жеља и изјава" што je спадало y дужност и права обичних скупштина. Стање y земљи она je узела y опсежнији претрес a после тога je донела један акт, упућен Намесништву и влади, којим je y 17 тачака набрајано све оно што би било потребно извршити. „Посланици народни из свију крајева земље", каже ce y томе акту — „не могоше ce растати a да не изјаве заједнички Влади књажевској мисли и осећања, која обузимају сав Народ српски услед крвничког убиства незаборављеног Кнеза Михаила, као и опште неке назоре своје y смотрењу управе земљом..." У неколико првих тачака Велика народна скупштина тражи од владе построжење мера према виновницима догађаја, па после тога истиче:
* да ce што пре сазове редовна Народна скупштина, према потребама времена и жељи народа;
* да се изда закон о слободи штампе, такође према околностима и потреби времена;
* да ce заведе установа пороте при суђењу;
* да ce изда закон о одговорности министара;
* да сав Српски народ очекује и жели, да Намесништво сложно и једнодушно упражњава кнежевску власт, коју му je народ по закону поверио.
Рад Велике народне скупштине y Топчидеру трајао je само три дана. [[24. јун]]а она ce разишла са уверењем да je успела да покрене уставно питање a да и код Намесништва постоји жеља и намера да ce устав из 1838, [[Устав Србије из 1838. године|„турски устав"]], промени и замени бољим и савременијим.
| |||