Пад Београда (1521) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке; козметичке измене |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 32:
Пре него што је покренуо поход, нови султан је био спреман да обнови примирје са Угарском које је његов отац склопио [[1519]]. године. Са тим циљем је у [[Будим]] послат посланик крајем [[1520]]. године. Он је био јако лоше примљен на угарском двору. Био је смештен у ниску просторију и стављен под стражу, као заробљеник.<ref name="kalić">[[Јованка Калић|Јованка Калић-Мијушковић]], ''„Београд у средњем веку“'', Српска књижевна задруга, Београд [[1967]].</ref> Овакав третман према свом посланику турски султан је искористио као повод да отпочне освајање угарских области, које је и раније планирао. Угарски двор био је на време и са разних страна обавештен да се припрема османски поход.
У пролеће [[1521]]. године сазван је државни сабор како би се организовала било каква одбрана. Донети су корисни закључци које државни апарат није могао да спроведе у дело. Време је пролазило, а за Београд и [[Шабац]] нису обезбеђени ни најосновнији ратни материјал и људство. Развијена је жива [[Дипломатија|дипломатска]] активност у циљу добијања помоћи из иностранства. Позиви у помоћ послати су на многе европске дворове: папи [[Папа Лав X|Лаву -{X}-]], у [[Венеција|Венецију]], [[цар Светог римског царства|немачком цару]], [[Пољска|пољском]] краљу, па чак и владарима [[Енглеска|Енглеске]] и [[Португалија|Португала]].<ref name="beograd">[[Јованка Калић|Јованка Калић-Мијушковић]], Историја Београда. Стари, средњи и нови век, уредник [[Васо Чубриловић|Васа Чубриловић]], Београд 1974.</ref> Угарски краљ се нарочито надао да ће добити помоћ од свог стрица, [[Краљ Пољске|пољског краља]] [[Жигмунд Пољски|Жигмунда]], који је заиста и био спреман да помогне Угарској.<ref name="beograd" /> Покренуо је интензивну дипломатску преписку како би помоћ била послата његовом рођаку, али сâм није могао да интервенише. Наиме, упад [[Татари|Татара]] у [[Пољска|Пољску]] био је организован баш са циљем да се онемогући пољска интервенција на јужној угарској граници.<ref name="kalić" /> Очекивање стране помоћи показало се као потпуно нереално. Западним владарима су међусобни сукоби увек били далеко значајнији него заједничка, хришћанска борба против Турака. [[Мартин Лутер|Лутерово]] учење се ширило по Немачкој, а рат између шпанског краља [[Карло V, цар Светог римског царства|Карла -{V}-]] и француског краља [[Франсоа I Валоа|Франсоа -{I}-]] заокупљао је пажњу готово читаве [[Европа|Европе]].<ref name="beograd" /> Догађаји на Дунаву изгледали су далеки и небитни у поређењу са главним европским дешавањима. Угарска је била препуштена сама себи.
=== Стање у Београду ===
Ред 72:
Било је очигледно да Угарска неће моћи да одбрани Београд. После дипломатских потеза код пријатељских и сродничких дворова, краљ је схватио како је принуђен да се ослони на домаће моћнике. Он је 15. јула са око двеста коњаника кренуо из Будима на југ очекујући да ће му се придружити чете великаша. Међутим, ни писма ни претње послате војним командантима нису могле да постигну свој циљ.
Краљ је великашима послао крвави мач, прастари симбол велике опасности још из времена Арпадовића, надајући се да ће на тај начин приволети племиће на одбрану земље. Кренувши из Будима, краљ се прво зауставио у [[
Ердељски војвода [[Јован I Запоља|Јован Запоља]], који је у то време сматран за најбољег угарског војсковођу, није се прикључио краљу. Он је чекао да види како ће тећи ситуација на југу. Од иностране помоћи није било никакве конкретне користи. Посланства послата у Венецију била су лепо примљена, али нису успела да добију никакву помоћ. Након опсаде, Угарска је оптуживала Венецију не само зато што није пружила помоћ Угарској, већ ју је и оптуживала да је помагала Турке артиљеријом.<ref name="beograd" />
| |||