Краљевина Пруска — разлика између измена

Нова Краљевина Пруска била је врло сиромашна природним ресурсима и разорена [[Тридесетогодишњи рат|Тридесетогодишњим ратом]]. Њена територија је била расута. Простирала се у дужини од 1.200 km од земаља у [[Пруско војводство|Пруском војводству]] на југоисточној обала [[Балтичко море|Балтичког мора]], до постојбине Хоенцолерна [[Бранденбург]]а и [[енклава|ексклава]] као што су били [[Клевско војводство|Клев]], [[грофовија Марк|Марк]] и [[грофовија Равенсберг|Равенсберг]] у [[Порајње|Порајњу]]. Године 1708, отприлике једна трећина становништва Пруског војводства је била жртва куге.{{sfn|Walker|1992|pp=74}} [[Куга]] је досегла [[Пренцлау]] у августу 1710, али на крају повукла пре него што је могло стићи до престонице [[Берлин]]а, што је било само 80 km далеко.

 

 

Велики кнез изборник је увео [[јункери|јункере]], земљопоседничку аристократију, у чиновништво и војску своје краљевине. Повећано је занимање за пољску војску и образовни систем.{{sfn|Rothbard|1999|pp=24-27}} Краљ [[Фридрих Вилхелм I]] је увео пруски обавезни образовни систем 1717.{{sfn|Rothbard|1999|pp=24-27}}

Пола века након [[Бечки конгрес|Бечког конгреса]] трајао је сукоб идеала у Немачкој конфедерацији између формирања једне немачке нације и очувања постојећих мањих немачких држава и краљевина. Стварање немачке царинске уније ([[Zollverein]]) 1834, која је искључила [[Аустријско царство]], повећало је пруски утицај над државама чланицама. Као последица револуција из 1848, краљу [[Фридрих Вилхелм IV|Фридриху Вилхелму IV]] је понуђена круна уједињене Немачке у Франкфуртском парламенту. Фридрих Вилхелм одбио је ту понуду уз образложење да револуционарна скупштина не може додељивати краљевске титуле. Али постојала су и друга два разлога због којих је одбио: ако би то учинио то би мало допринело окончању унутрашње борбе за власт између Аустрије и Пруске, а сви пруски краљеви (укључујући и Вилхелма I) су страховали да би формирање немачког царства означило крај пруске независности међу немачким државама.

 

Фридрих Вилхелм је објавио [[Устав Пруског краљевства|први пруски устав]] својом одлуком 1850. године. Овај документ умерен по мерилима тог времена, али конзервативан по данашњим мерилима, створио је два дома парламента. [[Ландтаг|Доњи дом]] или законодавно тело су бирали сви порески обвезници, који су били подељени у три категорије чији су гласови вредили у зависности од износа плаћеног пореза. Жене и они који не плаћају порез нису имали право гласа. То је омогућило да нешто више од трећине бирача изабере 85% законодавног тела. Горњи дом, који је касније преименован у „[[Дом кнезова]]“, именовао је краљ. Он је задржао пуну извршну власт и министри су били одговорни само њему (заиста, и до 1910. пруски краљеви сматрали су да владају по [[Божанско право краљева|божанском праву]]). Као резултат тога, власт земљопоседничке класе, јункера, остала је непрекинута, нарочито у источним провинцијама.

{{legend|#63ff1e|Неутралне државе: [[Лихтенштајн]], [[Војводство Лимбург (1839–1867)|Лимбург]], [[Луксембург]], [[Reuss-Schleiz]], [[Saxe-Weimar-Eisenach]], [[Schwarzburg-Rudolstadt]]}}

{{legend|#80ffef|Пруска освајања: [[Kingdom of Hanover|Hanover]], [[Провинција Шлезвиг-Холштајн|Шлезвиг-Холштајн]], [[Хесен|Hessian Hinterland]], [[Електорат Хесен|Хесен-Касел]], [[Војводство Насау|Насау]] и [[Слободни град Франкфурт|Франкфурт]]}}]]

 

Подељена управа над Шлезвигом и Холштајном је затим постала окидач за [[Аустријско-пруски рат]] (1866), у ком је Пруска, у савезу с [[Краљевина Италија|Краљевином Италијом]] и разним северним немачким државама, објавила рат Хабзбуршкој монархији. Коалиција предвођена Аустријом је била сломљена, а Пруска је анектирала четири мање савезнице-Краљевину Хановер, Електорат Хесен, Војводство Насау и Слободни град Франкфурт. Пруска је такође припојила Шлезвиг и Холштајн и такође ефективно анектирала Саxе-Лауенбург натеравши га у персоналну унију с Пруском (која је претворена у пуну унију 1876. године). Краљ Вилхелм је у почетку хтео територију саме Аустрије, али га је Бизмарк уверио да одбаци ту замисао. Иако је Бизмарк желео да Аустрија не игра никакву будућу улогу у немачким питањима, он је и даље сматрао да би Аустрија могла бити важан будући савезник.