Цалаис се први пут званично спомиње 1181 под латинским називом Calesium, у документу извесног Метјуа д'Алзака као рибарско село, на месту којег је 997. године фландријски гроф [[Бодуен VI]] подигао утврду.
На самом почетку [[Стогодишњи рат|Стогодишњег рата]], ЦалаисКале је опсједнут. Опсада је отпочела 4. септембра 1346 када се енглеска војска од око 30.000 војника под командом краља [[Едвард III Плантагенет|Едварда III]] искрцала код Калеа. Одбрану Калеа предводио је Жан де Фосо, поручник и гувернер Артоа, уз око 7.000 становника града. Након готово годину дана опсаде, град је коначно заузет 3. августа 1347. Град је важио за испоставу енглеске политике и економије у континенталној Европи. Служио је као својеврстан мостобран за енглеску индустрију вуне на европском континенту. Кале је потпао под француску власт 7. јануара [[1558]]. То је био последњи бастион Енглеске у некадашњој постојбини [[Нормани|Нормана]], одакле су потекли енглески краљеви.
Године 1885. Кале и Сен Пјер су се ујединили у један град.
