Битка на Соми — разлика између измена

Највећа битка Првог светског рата, '''битка за Сому''' имала је више од милион зараћених војника избачених из строја. [[Уједињено Краљевство|Британске]] и [[Француска|француске]] снаге су покушале да се пробију кроз немачке линије које су се протезале дуж 40 -{km}- дугачког фронта који је ишао северно и јужно од реке Соме у северној Француској. Један од циљева ове битке био је да одвуче немачке снаге из [[верденска битка|битке за Верден]] или попусти њихов притисак (циљ који је на крају и био испуњен); али, на крају су губици ове битке премашили губитке [[верденска битка|битке за Верден]].

Током краја децембра мјесеца 1915, генерал [[Daglas Hejg|Даглас Хејг]] је замијенио генерала [[Џон Френч|Џона Френча]] као главног команданта [[Британске експедиционе снаге|Британских експедиционих снага]]. Хејг је фаворизирао британску офанзиву у [[Фландрија|Фландрији]]; због тога што је то подручје било близу линије снабдевања самих британских експедиционих снага преко енглеског канала, и имала је за циљ да одбаци њемачке снаге од сјеверно морске обале Белгије, са које су њемачке подморнице била пријетња Британији. Ипак, мада није било званичног договора, британске снаге су биле млађи партнер на западном фронту и требале су да се прилагођавају француској политици. У јануару 1916, француски командант, генерал [[Жозеф Жофр]], се сложио да Британске експедиционе снаге начине главни напор у [[Фландрија|Фландрији]], али након каснијих расправа у фебруару, одлука је преиначена у комбиновану офанзиву у којој би се француска и британска армија среле са супротних страна реке Соме у Пикардији.

Планови за заједничку офанзиву на Соми једва да су почели да се реализују, када су Немци започели [[верденска битка|битку за Верден]] [[21. фебруар]]а, [[1916]]. Након што су се Французи посветили одбрани Вердена, њихова могућност да се држе своје договорене улоге током планиране офанзиве је нестала, и цијели терет се пребацио на британске снаге. Како су борбе код Вердена потрајале, циљ офанзиве на Соми се промијенио од задавања одлучујућег ударца њемачкој, на олакшавање притиска на француску армију.

Тренутак напада у бици за Сому је био 07:30, [[1. јул]] [[1916]]. године. Десет минута пре тога, у 07:20, тунел са минама, Хоуторн Риџ утврђења, је дигнут у ваздух. Осам минута касније остатак тунела са минама је такође детониран (изузев минираног тунела на Касино Поинту, због кашњења). У самом тренутку напада завладала је кратка тишина, док је артиљерија усмеравала своје цеви ради отварања ватре на следећу линију циљева. Када је артиљеријска ватра почела опет, официри су дунули у пиштаљке позивајући први талас пешадије да изађе из ровова.

Необична, али истинита чињеница је, да је британски командант који је командовао овом офанзивом на Соми, генерал [[Хенри Ролинсон]] савршено добро знао, и то још од [[1915]]. године за овај проблем. Наиме, описујући како је био изведен један британски напад [[1915]]. године, Ролисон је у писму од [[21. јун]]а [[1915]]. године објаснио да "''наша артиљеријска припрема... није имала жељено дејство на непријатеља, па је на већем делу фронта непријатељ успео да уђе у своје ровове и почне дејство пре но што је наша пешадија успела да стигне до њих.''" У истом том писму Ролисон понавља своју анализу: "''У те своје дубоко укопане подруме непријатељске трупе су се повукле током наше канонаде, а онда у тренутку покрета наше пешадије хитно изашао одатле и расподелио се по ровивима, не претрпевши скоро никакве губитке од паклене наше ватре којом смо их били засули. Мислим да је то био главни разлог неуспеха.''" Невероватно је да ни генерал Ролинсон и његов претпостављени [[фелдмаршал (Уједињено Краљевство)|фелдмаршал]] сер [[Daglas Hejg|Даглас Хејг]] нису могли да појме да је британска канонада пре битке на Соми, која је била много јача и импресивнија од оне [[1915]]. године могла Немцима да пружи прилику да је преживе. [[1916]]. године пуцало је 2207 топова, читавих недељу дана пре пешадијског јуриша, испаливши укупно 1700000 граната, а онда [[1. јул]]а [[1916]]. године, дакле првог дана битке, непосредно пре пешадијског напада, још око 600000 граната. Сигурно се Хејгу и Ролинсону учинило да ће ова огромна количина граната отворити поуздан пут ка успеху. Међутим, као што се толико пута поновило током Првог светског рата, способност бранилаца да се врло дубоко укопају да би избегли дејство пројектила, затим и непрецизност артиљерије, неискуство у организовању офанзива, и тешкоће у тачном координирању пешадијског напада са артиљеријским дејством, довеле су до пропасти подухвата.

Хенри Вилијамсон ({{јез-енгл|Henry Williamson}}), млађи официр у британској 8. дивизији, која је [[1. јул]]ајула [[1916]]. године нападала у правцу Овијеа ({{јез-фра|Ovillers}}), забележио је своје утиске:

Овај немачки извештај указује на који начин је британски напад пропао [[1. јул]]ајула [[1916]]. године и, истовремено, како су немачки браниоци искористили кратере од граната као заклон од евентуалне настављене артиљеријске ватре. Поред тога, Немци су установили да британски систем напада у таласима нуди одличну мету њиховим топовима, митраљезима и пушкама. Па ипак, Французи су у том истом нападу, само нешто јужније, прошли далеко боље: толико боље да су, заправо освојили, све своје зацртане циљеве, док су Британци запосели нешто терена само на свом десном, јужном крулу. Британци су имали 4000 мртвих војника по дивизији, а Французи само по 450. Овакав огроман диспаритет се може објаснити само тиме да су Французи били вишеструко јачи са артиљеријом; нпр., јужно од Соме гађали су из 85 тешких батерија, против само 8 немачких тешких батерија. Осим тога, Французи су нешто већ били научили на Вердену ({{јез-фра|Verdun}}), наиме да треба форсирати своју ватрену силу а не гурати уместо ње живу силу; па, ако је рецимо код неког села, као што је то било село Курлу, отпор био јак, они нису траћили своје животе у контиураним нападима нападима на исто место, него су прво артиљеријом дословно разбуцали читаво село, па тек онда полазили у још један напад. Слично томе, Французи су претрчавали напред у малим групама, од заклона до заклона, све време покривани јаком ватреном подршком својих снага, а нису устајали да пешаче напред постројени у линију, као Британци. Поред тога, пустили су Британце да истрче први и так кад су Немци на британском сектору убацили резерве, два сата касније су напали; најзад, имали су равнији терен, а не, као Британци, серију брежуљака и гребена испред себе. Артиљерија је, међутим, стварно пресудила у корист Француза.

После таквог [[1. јул]]ајула, и Британци и Французи су наставили да нападају, али то су биле углавном офанзиве малих размера; трошило се људство, освајао се терен, али никада напредовање није било брже но што би Немци успевали да ископају још многе следеће и даље линије рововске одбране. У [[новембар|новембру]] [[1916]]. године савезничка кампања на Соми је била заустављена, а до тог тренутка Британци су на том ратишту имали око 420000 мртвих и рањених, Французи око 200000, а Немци око 500000.