Ратови ружа — разлика између измена

Узроци сукоба налазили су се у супарништву између два огранка [[династија Плантагенет|династије Плантагенет]], две династичке куће Ланкастер и Јорк, а које је почело падом енглеског краља [[Ричард II Плантагенет|Ричарда II]] којег је с власти срушио његов братанац [[Хенри IV Ланкастер|Хенри Болингброук]], војвода од Ланкастера, [[1399]]. године, а који је био унук [[Едвард III Плантагенет|Едварда III]] по његовом трећем сину Џону од Гаунта. Како је круну [[Едвард III Плантагенет|Едварда III]] требао према реду првенства да наследи други син Лајонел, војвода од Кларенса, поборници куће Јорк сматрали су да, по тој основи, кући Јорк припада јаче право на [[Енглеска|енглески]] престо. Стога је право [[Хенри IV Ланкастер|Хенрија Болингброука]] (касније крунисаног као [[Хенри IV Ланкастер|Хенрик IV]]) на енглески престо, према мишљењу поборника куће Јорк, стајало на врло слабим темељима. Владавину Ланкастера поборници Јорка су трпели све док на власт нешто касније није дошао изразито непопуларани и душевно болесни краљ [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]]. Међутим, унутар тог раздобља било је неколико устанака, који су угушени, а у којима су Јоркисти истицали своје право на круну.

[[Хенри V Ланкастер|Хенри V]] владао је кратко, а [[1422]]. наследио га је душевно болесни и неспособни син [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] који је био окруженим непопуларним регентима и саветницима. Најпознатији међу њима су били Едмунд Бофорт, други војвода Самерсета и Вилијам де ла Поул, први војвода од Сафока, који је био окривљен за лоше вођење војних операција против [[Француска|Француске]] у [[Стогодишњи рат|Стогодишњем рату]].

Током владавине [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]], сви ранији територијални добици и енглеске војне победе у Француској (за време [[Хенри V Ланкастер|Хенрија V]]) биле су анулиране и изгубљене. [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]] су доживљавали као слабог краља. Поврх тога, он је патио од повремених наступа душевне болести коју је веронатно наследио од свог деде [[Шарл VI Луди|Карла VI Лудог]]. Како су припадници куће Јорк сматрали да је [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] неспособан за владавину почели су да постављају питање његовог легитимитета као краља и да истичу своје право на круну на основу порекла од већ споменутог Лајонела од Кларенса, другог сина краља [[Едвард III Плантагенет|Едварда III Плантагенета]].

Неслагања на двору одражавала су се у целој држави, где је јачао партикуларизам племства, а племићке породице улазиле су у сукобе због приватних сукоба при чему су одређене породице јачале и показивале све мање поштовања према двору и власти краља. То доба је запамћено по многим приватним ратовима вођеним међу породицама што је створило анархичну ситуацију у земљи и коначно побуну против [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]]. У ове сукобе нарочито су били укључени војници поражене [[Енглеска|енглеске]] војске у [[Француска|Француској]].

Растуће друштвено незадовољство, отимање хране становништву од стране племића с приватним војскама, те корупција на двору [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]], створили су климу за избијање [[Грађански рат|грађанског рата]].

Током [[1453]]. [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] је доживео први од неколико наступа душевне болести, па је током новонастале ситуације именовано ''Регентско веће'', на челу са моћним и популарним Ричардом Плантагенетом, војводом од Јорка као ''Лордом Протектором''. Ричард је ускоро политички и физички пасивизирао Ланкастере на двору. Након што се [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] [[1455]]. опоравио, Ричард је истеран са двора на наговор [[Хенри VI Ланкастер|Хенријеве]] жене Маргарете Анжујске.

Како је [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] био слаб вођа, моћна, енергична и агресивна краљица Маргарета Анжујска постала је фактични вођа ланкастерског клана. Маргарета је изградила савез против Ричарда од Јорка који је био присиљен да му се војно супротстави, што је довело [[1455]]. до прве битке у рату двеју ружа, прве битке код Св. Албанса која је означила почетак главног раздобља оружаног сукоба у Ратовима двеју ружа између [[1455]]. и [[1489]].

Ричард, војвода од Јорка водио је мале војне снаге према [[Лондон]]у и са [[Хенри VI Ланкастер|Хенријевим]] снагама сусрео се код Св. Албанса, северно од [[Лондон]]аЛондона. [[22. мај]]а [[1455]]. где се одиграла релативно мала прва битка код Св. Албанса, али је била први отворени сукоб [[Грађански рат|грађанског рата]]. Циљ Ричарда је био тобоже уклонити “лоше [[Хенри VI Ланкастер|Хенријеве]] саветнике”. Резултат је био ланкастерски пораз. Неколико истакнутих ланкастерских вођа је погинуло, а кућа Јорк и њихови савезници вратили су свој утицај, и неко време се чинило да су обе сукобљене стране шокиране битком која се одиграла и чинили су све да би се помириле настале политичке разлике.

У тренуцима када је [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] трпио други наступ своје душевне болести, Јоркисти су поново именовали ''Лорда Протектора'', а Маргарета је била гурнута по страни заокупљена неговањем мужа.

Након прве битке код Св. Албанса компромис између сукобљених страна имао је одређени успех, а Јоркисти су до [[Хенри VI Ланкастер|Хенријеве]] опоравка имали доминантну улогу у ''регентском већу''.

Двадесетак дана после одиграла се следећа битка код Лудфорд Бриџа у којој су снаге Ланкастера однеле победу. Ричард од Јорка, Сализбери и гроф од Ворика су након битке морали да побегну према [[Кале]]у. Кућа Ланкастер је тада потпуно преузела свеукупну контролу, а Јоркисти су између [[1459]]. и [[1460]]. почели серију напада из правца Калеа на енглеску обалу изазивајући при томе хаос и неред.

[[1460]]. Ричард од Јорка, Сализбери и Ворик извршили су инвазију [[Енглеска|Енглеске]], и брзо нашли савезнике у [[Кент]]у и [[Лондон]]уЛондону, гдје су и раније уживали широку подршку. У томе их је подржао и [[Папа|папски]] изасланик, те су тако охрабрени и војно ојачани марширали на север. [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] је водио војску на југу док је Маргарета са сином принцом Едвардом остала на северу. Битка код Нортемптона која се одиграла [[10. јул]]а [[1460]]. и претрпљени пораз били су катастрофа за кућу Ланкастер. Војска Јоркиста предвођена грофом од Ворика, због издаје у ланкастерским редовима, тешко је поразила војску Ланкастера, при чему је био заробљен краљ [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] и одведен као затвореник у [[Лондон тауер|Лондон Тауер]].

Следећи дан Ричард од Јорка је као доказ свог права изнео детаљна родословља своје породице која упућују на то да он вуче порекло од Лајонела од Кларенса, другог сина [[Едвард III Плантагенет|Едварда III]]. Парламент је пристао да узме у разматрање његов захтев, али је ипак изгласао да [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] треба да остане краљ. Компромис је постигнут у окторбу [[1460]]. доношењем ''Закона о сагласности'' (''The Act of Accord''), који је прописао да ће након [[Хенри VI Ланкастер|Хенријеве]] смрти Ричард од Јорка наследити круну и одузео је право наследства [[Хенри VI Ланкастер|Хенријевом]] сину Едварду. Ричард од Јорка је прихватио овај компромис. Он му је дао много од онога што је и сам тражио, а посебно је било важно да је за [[Хенри VI Ланкастер|Хенријева]] живота добио положај ''Заштитника краљевства'' што му је давало моћ управљања у [[Хенри VI Ланкастер|Хенријево]] име. [[Хенри VI Ланкастер|Хенријева]] жена Маргарета је заједно са сином Едвардом била изгнана из [[Лондон]]аЛондона. ‘’Закон о сагласности’’ је био неприхватљив за поборнике Ланкастера, који су се окупили око Маргарете и на северу [[Енглеска|Енглеске]] окупљали велику војску.

Ричард од Јорка заједно са лордом Сализберијем напустио је пред крај [[1460]]. [[Лондон]] како би утврдио своје положаје према ланкастерским снагама на северу, концентришући се близу града [[Јорк]]а. Ричард од Јорка је предводио одбрамбене положаје поред дворца Сандал близу Вејкфилда на [[Божић]] [[1460]]. Иако ланкастерска војска предвођена Маргаретом бројем двоструко надмашивала Ричардове снаге [[30. децембар|30. децембра]] [[1460]]., Ричард је заповедио напуштање дворца и напад свим снагама. Његова војска у бици је раздвојена и потпуно поражена. Ова битка је касније названа битком код Вејкфилда. Ричард од Јорка, Сализбери и млађи Ричардов 17-годишњи син погинули су у бици. Маргарета је заповедила да се главе све тројице истакну на улазу у Јорк.

[[Едвард IV Јорк|Едвард од Јорка]] је у међувремену пристигао са својом војском из [[Велс]]а и поразио војску Ланкастера у бици код Мортимерс Кроса у Херефордширу. Маргарет се са својом војском кретала према југу уз пут пљачкајући и пустошећи земљу. У [[Лондон]]у гроф од Ворика није успео прикупити војску за сукоб са Маргаретом, те јој се без [[Едвард IV Јорк|Едварда]] није могао супротставити надомак [[Лондон]]аЛондона у другој бици код Св. Албанса. Маргарета је у тој бици извојевала глатку и по свему судећи пресудну победу над снагама Јорка. Снаге Јорка су побегле и напустиле [[Лондон]] те иза себе оставиле чак и заточеног краља [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]], ког су неозлеђеног пронашли под једним дрветом.

Како су снаге Ланкастера напредовале према југу, у [[Лондон]]уЛондону је растао страх од одмазде, а шириле су се гласине да ће град бити опљачкан. Становништво [[Лондон]]аЛондона је затворило градске улазе и одбило да Маргаретиној војсци достави храну, па је уследила пљачка околних крајева, Хертфордшира и Мидлесекса.

У међувремену [[Едвард IV Јорк|Едвард од Јорка]] је напредовао према [[Лондон]]уЛондону са запада где је удружио снаге с пораженим грофом од Ворика што се поклипило са Маргаретиним повлачењем према Данстејблу.

То је омогућило [[Едвард IV Јорк|Едварду од Јорка]] и грофу од Ворика да уђу с војском у [[Лондон]] где су одушевљено дочекани и добили опрему и новац.

Након смрти његова оца Ричарда и млађег брата у бици код Вејкфилда и након уласка у [[Лондон]]. [[Едвард IV Јорк|Едвардови]] апетити су се повећали и он је за себе почео захтевати [[Енглеска|енглеску]] круну без икаквих услова. [[Едвард IV Јорк|Едвард]] је сада требао неки ауторитет који ће потврдити његове аспирације, па је лондонски бискуп тражио од становника [[Лондон]]аЛондона мишљење о томе на што су наводно становници [[Лондон]]аЛондона одговорили повицима “Краљ Едвард!”. То је убрзо потврдио и Парламент па је [[Едвард IV Јорк|Едвард]] био неслужбено крунисан у убрзано припремљеној церемонији у Вестминстерској опатији уз велико славље. Основни аргумент Парламента за прихваћање [[Едвард IV Јорк|Едварда]] за краља је било то што се Маргарета побунила против законитог наследника круне, покојног Ричарда од Јорка, па је стога био прекршен ''Закон о сагласности''. Али ситуација на терену је налагала [[Едвард IV Јорк|Едварду]] да ће своје крунисање морати да потврди на бојном пољу.

Стога су [[Едвард IV Јорк|Едвард]] и гроф од Ворика кренули на север, предводећи велику војску и код Таутона се сусрели са исто тако импресивно великом ланкастерском војском предвођеном краљицом Маргаретом. [[Битка код Таутона]], покрај [[Јорк]]а, била је до тада највећа битка Ратова двеју ружа. Процењује се да је у бици учествовало 40.000 – 80.000 људи и у једном дану (колико је битка трајала) погинуло је преко 20.000 људи. У бици код Таутауна победу су извојевали [[Едвард IV Јорк|Едвард]] и његова војска. Војска Ланкастера била је десеткована а већина њихових војсковођа је погинула. [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] и његова жена Маргарета који су за време битке били у [[Јорк]]уЈорку, када су чули за резултат битке побегли су на север. Већина ланкастерских племића присегнула је на верност [[Едвард IV Јорк|Едварду]]. Након битке [[Едвард IV Јорк|Едвард]] је кренуо према [[Јорк]]уЈорку где су још увек биле истакнуте одсечене главе његовог оца и млађег брата које је заменио главама омрзнутих ланкастерских вођа.

Године [[1464]]. дошло је првих устанака поражених ланкастерских племића. Да би их сузбио [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] је морао ангажовати знатне снаге. Најјачи сукоби одиграли су се у биткама код Хеџли Мура [[25. април]]а и Хексама [[15. мај]]а у којима су [[Едвард IV Јорк|Едвардове]] снаге извојевале победе. Оба неуспешна устанка била су под водством Џона Невила, првог маркиза од Монтагуа, иначе брата великог [[Едвард IV Јорк|Едвардовог]] савезника, грофа од Ворика.

Године [[1465]]. на северу, [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] је успео да зароби свог претходника [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]], заточио га у [[Лондон тауер|Лондон Тауер]] и поступао са њим прилично благо.

Раздобље од [[1467]]. до [[1470]]. је било означено захлађењем односа и политичким сукобом између [[Едвард IV Јорк|Едварда]] и његовог ментора и великог дотадашњег савезника, моћног Ричарда Невила, гроф од Ворика. Било је неколико узрока за овај сукоб а један је био што се [[Едвард IV Јорк|Едвард]] [[1464]]. потајно, (противно грофовим саветима и жељама да ожени припадницу [[Француска|француске]] краљевске породице због савезништва са [[Француска|Француском]]), оженио са удовицом Елизабет Вудвил, и омогућио рођацима своје нове супруге велики утицај на власт, чак дајући предност на двору Вудвиловима пред Вориком. Други фактори за овај сукоб били су [[Едвард IV Јорк|Едвардове]] жеље за савезништво са [[Бургоња|Бургундијом]] а не са [[Француска|Француском]] и невољност [[Едвард IV Јорк|Едварда]] да омогући кћерима грофа од Ворика да се удају за [[Едвард IV Јорк|Едвардову]] браћу Џорџа и [[Ричард III Јорк|Ричарда III]]. Надаље, [[Едвард IV Јорк|Едвардова]] општа популарност је у то доба већ полако ишчезавала због увођења виших [[порез]]а и нарасле корупције и безакоња.

Године [[1469]]. гроф од Ворика уротио се против [[Едвард IV Јорк|Едварда]] и доброг савезника. Са Едвардовим братом Џорџом окупио је војску незадовољника која је [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]] поразила у бици код Еџкот Мура. При томе је [[Едвард IV Јорк|Едвард]] заробљен и заточен у дворцу Мидлхем у [[Јоркшир]]у. Гроф од Ворика је, претходно га заробивши, заповедио погубљење краљичиног оца, Ричарда Вудвила, првог грофа Риверса. Након тога присилио је [[Едвард IV Јорк|Едварда]] да сазове парламент у [[Јорк]]у на којем ће [[Едвард IV Јорк|Едвард]] бити проглашен незаконитим краљем, а круну би преузео [[Едвард IV Јорк|Едвардов]] брат Џорџ, војвода од Кларенса, у земљи у којој су владали метеж и анархија. [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] је у међувремену успео позвати на лојалност свога брата [[Ричард III Јорк|Ричарда III]], војводу од Глостера и велику већину племића. [[Ричард III Јорк|Ричард III]] је окупио значајну војску, поразио грофа од Ворика у бици код Лоскот Филда [[12. март]]а [[1470]]. и на челу војске ослободио Едварда из заточеништва.

[[Луј XI]] је предложио савез између, до тада највећих непријатеља, грофа од Ворика и Маргарете, чему су се у почетку опирали али на крају пристали. Маргарета се надала вратити сина Едварда на престо а гроф се надао да ће владати помоћу [[Хенри VI Ланкастер|Хенрија VI]] као марионете. Чак је и договорен брак између младог Едварда и грофове кћери. Резултат договора било је укључивање [[Француска|Француске]] у сукоб и инвазија [[Енглеска|Енглеске]] у јесен [[1470]].

[[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] није био војно спреман за тако велику инвазију и био је присиљен да побегне након што су га издали кључни савезници и подржали грофа од Ворвицка. [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] и његов брат [[Ричард III Јорк|Ричард]], војвода од Глостера, побегли су у [[Низоземске|Низоземску]], а након тога у [[Бургоња|Бургундију]]. План Маргарете и грофа од Ворика био је пред остварењем. [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] је као ослободитељ прошао улицама [[Лондон]]а и у октобру [[1470]]. поново враћен на престо. [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] и [[Ричард III Јорк|Ричард]] проглашени су издајницима.

Но успјех грофа од Ворика је био краткотрајан. Преценивши своје могућности, предложио је [[Француска|француском]] краљу [[Луј XI|Лују XI]] заједнички напад на [[Бургоња|Бургундију]] у којој је био [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]]. Међутим [[Карло Смели]], који је био [[Едвард IV Јорк|Едвардов]] домаћин у [[Бургоња|Бургундији]], искрцао се са [[Едвард IV Јорк|Едвардом]] у [[Енглеска|Енглеској]] и у бици код Барнета [[14. април]]а [[1471]]. поразио грофа Ворика, а преостале је ланкастерске снаге поразио и потпуно распршио у бици код Тевкесберија, [[4. мај]]а [[1471]]. у којој је погинуо и [[Хенри VI Ланкастер|Хенријев]] син Едвард, ланкастерски престолонаследник. [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]] је убрзо издао наређење да се погуби и сам [[Хенри VI Ланкастер|Хенри VI]] ([[21. мај]]а [[1471]].)

Повратак на власт [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]] [[1471]]. године био је крај једне фазе [[Грађански рат|грађанског рата]]. Мир је био обновљен те је створена одређена стабилност, али када он је нагло умро [[1483]]., политички и династички сукоби и метеж поновно су се разбуктали.

Уз помоћ Вилијама Хејстингса и Хенрија Стафорда, војводе од Бакингема, [[Ричард III Јорк|Ричард]] је отео Вудвиловима младог краља [[Едвард V Јорк|Едварда V]] те га заробио и заточио у [[Лондон тауер]]у, где му се нешто касније придружио и млађи брат, 9-годишњи Ричард. Уз помоћ Хенрија Стафорда, војводе од Бакингема (који је имао лични и породични сукоб са [[Едвард V Јорк|Едвардовом]] мајком Елизабетом Вудвил) [[Ричард III Јорк|Ричард]] је пред Парламентом покренуо поступак којим је желио да докаже да његов нећак нема легитимитет да наследи [[Енглеска|енглеску]] круну. [[25. јун]]а [[1483]]. године Парламент је прогласио младог [[Едвард V Јорк|Едварда V]] и његовог млађег брата Ричарда, (остала деца била су женског пола), нелегитимним наследницима круне, јер је доказано да је [[Ричард III Јорк|Ричардов]] покојни брат [[Едвард IV Јорк|Едвард IV]], пре него што се оженио са Елизабетом Вудвил већ био ожењен са Леди Елеонор Батлер, па је стога брак са Елизабет био неваљан и деца рођена у том браку незаконита. Како су друга [[Ричард III Јорк|Ричардова]] браћа умрла пре покојног [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]], [[Ричард III Јорк|Ричард III]] је био једини законити наследник круне јер није имао противкандидата за престо. Заточени млади краљ [[Едвард V Јорк|Едвард V]] и његов брат Ричард (знани као ''Принчеви из куле'') никада више нису виђени. Највероватније су убијени, а за шта су оптуживали [[Ричард III Јорк|Ричарда]] и војводу од Бакингема, али без доказа, што је остало као једна од највећих енигми у [[Енглеска|енглеској]] историји. [[Ричард III Јорк|Ричард]] се, следом наведених догађања, [[6. јул]]а [[1483]]. крунисао за енглеског краља под именом [[Ричард III Јорк|Ричард III]].

[[Ричард III Јорк|Ричарда III]] су сматрали једним од најбољих војних заповедника на страни Јорка па су га због тога лакше прихватили јер су држали да ће због својих способности и енергичности моћи одржати кућу Јорк на власти, пре него млади [[Едвард V Јорк|Едвард V]] и ''Регентско веће''.

Нови вођа куће Ланкастер [[Хенри VII Тјудор|Хенрик Тјудор]] се, како би угрозио [[Ричард III Јорк|Ричарда III]], обратио прво за помоћ Фрањи II, војводи од [[Бретања|Бретање]] који му је помогао у првом, неуспешном покушају инвазије на [[Енглеска|Енглеску]] у којем је [[Ричард III Јорк|Ричард III]] [[Хенри VII Тјудор|Хенрикове]] снаге одбацио назад. У томе тренутку [[Хенри VII Тјудор|Хенрик Тјудор]] обратио се за помоћ [[Француска|Француској]] како би обезбедио своје снаге додатном војском и опремом за нови покушај инвазије на [[Енглеска|Енглеску]] у августу [[1485]].

[[Хенри VII Тјудор|Хенрик Тјудор]] се искрцао са војском од неких 5.000 војника на [[Енглеска|енглеско]] тло. Појачан снагама оданим клану Ланкастер у самој [[Енглеска|Енглеској]], [[22. август]]а [[1485]]. у [[битка код Босворта|бици код Босворта]] тешко је поразио и убио на бојном пољу [[Ричард III Јорк|Ричарда III]], којег су у кључном тренутку издали највернији савезници. Овом битком поражена је кућа Јорк.

[[Хенри VII Тјудор|Хенрик Тјудор]] се осиљен војном победом крунисао за краља [[Енглеска|Енглеске]] под именом [[Хенри VII Тјудор|Хенрик VII]]. Убрзо је настојао да ојача свој положај склопивши године [[1486]]. брак са кћерком [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]], Елизабетом од Јорка (без обзира што су одлуком Парламента за време [[Ричард III Јорк|Ричарда III]] сва деца [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]] проглашена незаконитом) чиме је придобио на своју страну многе припаднике клана Јорк или је барем отупио оштрицу њихове борбености. Тиме је симболично поновно сјединио две супарничке краљевске куће, стапајући Ланкастерску ружу црвене боје и белу боју руже Јорка у нову Тјудорску ружу црвене и беле боје.

Многи историчари сматрају долазак на власт [[Хенри VII Тјудор|Хенрика VII]] крајем Ратова двеју ружа, док остали доказују да су Ратови двеју Ружа коначно завршени тек с битком код Стоука године [[1487]]. у којој је [[Хенри VII Тјудор|Хенрик VII]], поразио Ламберта Симнела, самозваног претендента на енглески престо који је свој захтев, због физичке сличности, поткрепљивао тврдњом да је он унук грофа од Ворика, па би тиме, у томе тренутку, био једини кандидат куће Јорк за престо. План претендента је био разоткривен од самог почетка, јер млади је гроф био жив и у [[Хенри VII Тјудор|Хенриковом]] заточеништву. Стога је било општепознато да је Симнел обични шарлатан. Након што је био поражен Симнела је [[Хенри VII Тјудор|Хенрик VII]] помиловао и послао да ради у дворској кухињи. Још једна, додуше мања побуна, угрожавала је [[Хенри VII Тјудор|Хенрика]] и то она Перкина Ворбека који се [[1491]]. издавао за Ричарда, млађег сина [[Едвард IV Јорк|Едварда IV]] и једног од „Принчева из куле“. Њега је [[1499]]. године [[Хенри VII Тјудор|Хенрик]] заробио и наредио погубљење.

Крај Ратова двеју ружа довео је до коначног и неповратног пада династије Плантагенет с историјске [[Енглеска|енглеске]] сцене те до инаугурације нове династије Тјудор која ће династички обележити наредни период [[Енглеска|енглеске]] историје. Рат је имао катастрофалне последице за тада већ опадајући утицај [[Енглеска|Енглеске]] у [[Француска|Француској]] јер су територијални губици довели до тога да је у [[Енглеска|енглеској]] власти остао још само град [[Кале]] са околином искључиво захваљујући чињеници што су у њему пребивали искључиво [[Енглези]].

[[Хенри VII Тјудор|Хенрик VII]] је током своје владавине оштро сузбијао све партикуларистичке тежње високог племства и настојао је, врло успешно, смањивањем наоружавања, онемогућити јачање приватних племићких војски вазала које су, у највећој мери и стварале сукобе током Ратова двеју ружа. Увео је чврст систем решавања међусобних племићких сукоба ауторитетом владара и његових одлука.

Доба Ратова двеју Ружа, чији су резултат биле велике жртве међу племством, било је доба великих друштвених промена у [[Феудализам|феудалној]] [[Енглеска|Енглеској]]. Ово раздобље је ослабило утицај [[Енглеска|Енглеске]] на континентални део [[Европа|Европе]], слабило је снагу и утицај племства и јачало друге сталеже у друштву као, на пример, све јачи [[Трговина|трговачки]] сталеж.

Оно је наговестило крај [[средњи вијек|средњовековног]] раздобља у [[Енглеска|Енглеској]] и почетак [[нови вијек|новог века]] и [[Ренесанса|ренесансе]].{{sfn|Lehman|2005|pp=202}}