Милутин Јанковић — разлика између измена

Организацији пуковника Михаиловића приступио је одмах по његовом доласку на [[Равна гора (висораван)|Равну гору]]. Као једног од поверљивих људи у организацији, Михаиловић је поставио потпоручника Јанковића за команданта четничких одреда у [[Драгачево|Драгачеву]]. Након тога, потпоручник Јанковић добија задатак да организује срез Ариљски, да учврсти дисциплину и да привуче што више народа за предстојећи устанак. Вршио је одређене задатке и у Врховној Команди, а учествовао је и у борбама за [[Краљево]] и [[Ваљево]]. По ослобођењу [[Чачак|Чачка]] донета је одлука да се нападну јаке немачке снаге у [[Краљево|Краљеву]]. Заједнички четничко-партизански штаб основан је [[4. октобар|4. октобра]] [[1941]]. на чијем челу је постављен мајор [[Радослав Ђурић]].

Наредник Јанковић је учествовао у опсади Краљева где се нарочито истакао. Здружене четничко-партизанске снаге су затвориле све прилазе Краљеву држећи под опсадом јаке немачке снаге у граду. Покушавали су у више наврата да пробију немачку линију одбране и да продру до центра града, али немачке трупе су дејством из свих оруђа враћали на почетне положаје. Око [[16. октобар|16. октобра]] [[1941]]. Јанковић је са посебно одабраним четницима из своје борбене групе пресвукао у немачке униформе, а онда су успели да стваре забуну и панику код непријатеља. Јаке немачке снаге су [[20. октобар|20. октобра]] [[1941]]. кренуле у против напад пробијајући опсаду. Немачка колона, са борбеним колима на челу је тада извршила пробој до [[Манастир Жича|манастира Жича]]. Продрвши до манастира, савладали су Жички и Љубићки четнички одред, а потом су спалили манастирски конак. Командант опсаде мајор Радослав Ђурић је у помоћ на овој линији послао Борбену групу под командом наредника Милутина Јанковића и Штабну чету под командом поручника [[Драгомир Павловић|Драгомира Павловића]]. Јанковићева и Топаловићева јединица су у жестокој борби савладали Немце у манастирском забрану.

Након слома устанка прикрио се у околини Драгачева као један од нелегалних локалних команданата. По устројству [[Југословенска војска у отаџбини|ЈВуО]] и њеног посебног дела при самој Врховној Команди — „Телесне страже [[драгољуб Михаиловић|генерала Михаиловића]]“, постављен је за њеног команданта. Поред тога, вршио је и дужност команданта Драгачевске бригаде у -{II}- Равногорском корпусу од почетка [[1942]]. до [[1. јануар]]а [[1944]], а такође и дужност команданта пратећег батаљона Врховног Штаба [[Југословенска војска у отаџбини|ЈВуО]], од почетка [[1942]]. до априла [[1944]]. Године [[1943]]. унапређен је у чин поручника и добио је титулу војводе Драгачевског.

Почетком [[1944]]. против војводе Јанковића почели су да стижу први негативни коментари и прве жалбе. У извештајима Врховне Команде наводило се да се потпуно осамосталио и да је изигравао самосталног војводу по [[Драгачево|Драгачевском]] крају. Први који је желео да га спаси, био је генерал Михаиловић, али за то није хтео да чује командант -{II}- Равногорског корпуса, мајор [[Предраг Раковић]] који је већ планирао да питање војводе Јанковића стави пред преки војни суд. Оптужбе против њега су настављене и у наредним месецима. На Видовдан приликом одласка на службу у манастир [[Манастир Студеница|Студеници]], смртно је страдао од једног локалног четничког команданта.