Франц Лист — разлика између измена

|утицај='''На Листа:'''<br />[[Лудвиг ван Бетовен]], [[Волфганг Амадеус Моцарт]], [[Карл Черни]], [[Фредерик Шопен]], [[Ектор Берлиоз|Хектор Берлиоз]], [[Вилијам Шекспир]], [[Данте Алигијери]], [[хришћанство]]<br />'''Лист на:'''<br />[[Рихард Вагнер]], [[Антон Брукнер]], [[Густав Малер]], [[Клод Дебиси]], [[Едвард Григ]], [[Александар Бородин]], [[Камиј Сен-Санс]]<ref>Сирл, ''Нови Гроув'', 11:29</ref>

'''Франц Лист''' ({{јез-мађ|Liszt Ferenc}} <ref>У Листовом пасошу писало је "Ferencz". Ортографска реформа мађарског језика 1922. године заменила је слова "cz" словом "c" у свим речима, осим у презименима, што је довело до тога да се име "Ferenc" почело користити дуго после његове смрти. Од 1859. до 1867. године званично је био '''Франц Ритер фон Лист'''. У чин витеза (ритера) произвео га је хабзбуршки император [[Франц Јозеф|Франц Јосиф I]] 1859. године, али никада није користио титулу у јавности. Ова титула била је неопходна за венчање са принцезом Зајн-Витгенштајн, како она не би изгубила положај. Пошто је венчање пропало, Лист је пребацио титулу свом ујаку Едварду 1867. године. Едвардов син био је Франц фон Лист.</ref>, [[22. октобар]] [[1811]], [[Рајдинг]], [[Аустрија]] - [[31. јул]] [[1886]], [[Бајројт]], [[Немачка]]; {{јез-мађ|Liszt Ferenc}}), мађарски <ref>{{cite encyclopedia|title=Франц Лист|encyclopedia=[[Енциклопедија Британика]]|url=http://www.britannica.com/EBchecked/topic/343394/Franz-Liszt|date=2008|accessdate=}}{{ен}}</ref> [[композитор]] и пијаниста, највећи међу пијанистима свог времена <ref>Назнаку тога имамо у Сафлеовој књизи ''Лист у Немачкој'', стр.&nbsp;209. Он 1840. године пише: „нико није оспоравао да је Лист највећи живи пијаниста, можда и свих времена. Пошто Сафле не наводи изворе, ово се може сматрати само његовом тачком гледишта.</ref> У његовом стваралаштву се уочавају утицаји различитих европских традиција. Пореклом [[Мађари|Мађар]], васпитаван је на традицији француске културе, јер је младост провео у Паризу, наступајући по париским аристократским салонима. То је време када у овом граду живи и [[Фредерик Шопен]]. Лист је концертирао по целој Европи и упознао све водеће музичаре свог времена. После 1848. Лист се налази у служби [[вајмар]]ског двора, и тада на њега снажан утицај имају немачки музичари, посебно [[Рихард Вагнер]], чији је био искрени пријатељ. Лист-диригент био је један од главних пропагатора Вагнерове уметности и један од најуспешнијих тумача његових идеја. Пред крај живота Лист се заредио и много времена проводио у Италији.

Листова пијанистичка делатност била је изузетно значајна. Он је умеће свирања на клавиру подигао на онај ниво који је [[Николо Паганини|Паганини]] остварио на [[виолина|виолини]]. Лист је први увео праксу солистичког концерта-како га је сам у шали назвао „музичког монолога“. До тада је био обичај да на концертима наступа више извођача. Својим концертом у [[Рим]]у [[1839]]. године Лист прекида такву праксу. И он је, попут других пијаниста свог времена, на концертима имао обичај да импровизује (из те праксе развио се облик ''парафразе'') варијационе форме која се базира на популарним темама разних [[опера|оперских]] и [[симфонијаsimfonija|симфонијских]] дела, али и народних песама. Такође је радио на клавирским транскрипцијама симфонијских, оперских, камерних дела многих композитора, те их тако приближавао слушаоцима. Међутим, много већи значај има његово оригинално стваралаштво: циклуси минијатура (посебно ''Године ходочашћа'', објављене у три свеске комада који су настајали током целог живота), [[етида|етиде]] (збирка ''Трансцеденталних етида''), ''Мађарске рапсодије'' и бројне друге композиције. Посебно место међу тим делима припада ''Сонати х-мол''. Клавирска [[соната]] у делима разних [[романтизам|романтичара]] доживљава сличну судбину као симфонија: композитори стварају све мањи број дела која називају сонатама.

Најстарији Листов предак који је остао познат био је његов чукундеда, Себастијан Лист, који је био један од хиљаду немачких [[кмет]]ова који су се селили унутар Аустријских царских територија (данашња [[доња Аустрија]] и [[Мађарска]]), у првој половини [[18. век]]а и који је умро [[1793|1793.]] године у селу Рајки, Грофовија Мошон, која је била део [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Краљевине Угарске]].<ref>[[Алан Вокер|Вокер]], ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;33–34</ref> Листов деда је био надгледник на неколико [[Етерхази|Естерхазијевих]] имања и свирао је [[клавир]], [[виолина|виолину]] и [[оргуље]].<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;34</ref> Листова породица се расула по [[Аустрија|Аустрији]] и Мађарској и постепено је губила међусобни додир.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;35</ref>

Франц Лист се родио [[22. октобар|22. октобра]] [[1811|1811.]] године од родитеља Марије Ане Лагер и Адама Листа у селу [[Рајдинг]]у, Грофовији Шопрон. Његов отац користио је [[мађарски језик|мађарски]] само када би се као представник Естерхазија састајао са сељанима.<ref>Дејна Ендру Гули, ''Виртуозни Лист'', Нова гледишта у историји музике и критицизму, 13. део, Кембриџ, 2004, стр.138</ref> Листов отац свирао је клавир, [[виолина|виолину]], [[виолончело]] и [[гитара|гитару]]. Био је у служби [[кнез]]а Николе II Естерхазија и познавао је [[Јозеф Хајдн|Хајдна]], [[Јохан Непомук Хумел|Хумела]] и [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]]а лично. У шестој години, Франц је почео да пажљиво слуша како његов отац свира клавир и показао је интересовање како за духовну, тако и за [[Циганироми|циганску]] музику. Адам је почео да му даје часове клавира када је овај имао седам година. У својој осмој години, Франц је компоновао своје прво дело. Одржао је концерте у [[Шопрон]]у и [[Братислава|Братислави]] у октобру и новембру [[1820|1820.]] године у својој деветој години. После тих концерата, група богатих спонзора понудила му је стипендију за студије у иностранству.

У [[Беч]]у, Лист је похађао часове клавира код [[Карл Черни|Карла Чернија]], који је и сам био Бетовенов и Хумелов ученик. Часове композиције узимао је код [[Антонио Салијери|Антонија Салијерија]], који је тада био музички управник бечког двора. Његов јавни наступ [[1. децембар|1. децембра]] [[1882|1882.]] године у Бечу на концерту у „Ландштендишер сали“ имао је велики успех. Поздрављан је од аустријских и мађарских аристократских кругова, а такође је и упознао Бетовена и [[Франц Шуберт|Шуберта]].<ref>По Листовом сведочењу, на другом концерту 13. априла 1823. године, Бетовен га је пољубио у чело, мада постоји могућност да се тај догађај збио неком другом приликом, ''Гроув музички лексикон''.</ref> У [[пролеће]] [[1823|1823.]] године, после године одсуства, Адам Лист је питао кнеза Естерхазија за додатне две. Тада је изашао из службе. После једног месеца проведеног у Мађарској, породица се поново вратила у Беч.

Следеће године, заљубљује се у своју ученицу Каролину де Сан-Крик, ћерком министра трговине. Ипак, њен отац инсистира да се веза прекине. Лист се веома разболео, у тој мери да у [[новине|новинама]] објављују његову читуљу. Тада започиње дуг период сумње у веру, после којег он жели да се придружи [[РимокатоличкаКатоличка црква|Цркви]], али га [[мајка]] одвраћа. Водио је много дискусија са [[монахмонаштво|монахом]]ом де Ламенеом, који му је био духовни отац, а такође и са [[Кретен Јуран|Кретеном Јураном]], немачким виолинистом који га је упознао са сенсимонизмом. Јуран је писао музику која је била анти[[класицизам|класичарска]] и високо субјективна са насловима као што су „Она и ја“ и „Анђеоско спасење и жаљење“, а која је утицала на Листов укус за [[романтизам]]. Од једнаке важности за Листа било је Јураново извођење Шуберта, који је утицало на његову приврженост Шубертовим композицијама.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 137-8</ref>

Током овог периода, Лист је много читао да би надокнадио недостатак општег образовања и ускоро је дошао у контакте са многим водећим писцима и сликарима тог доба, укључујући и [[Виктор Иго|Витора Игоа]], [[Хајнрих Хајне]]а и [[Алфонс де Ламартин|Алфонса де Ламартина]]. Тих година, практично није ништа компоновао. Јулска револуција [[1830|1830.]] године инспирисала га је да напише Револуционарну симфонију, базирану на догађајима ова „три славна дана“. Она је утицала на то да узме више учешћа у догађајима који га окружују. Упознао је [[Ектор Берлиоз|Ектора Берлиоза]] [[4. децембар|4. децембра]] 1830, дан пре премијерног извођења Фантастичне симфоније. Берлиозова музика остварила је велики утицај на Листа, нарочито у погледу његових дела за оркестар.

После присуства на добротворном концерту [[Николо Паганини|Николе Паганинија]] [[20. април]]а [[1832|1832.]] године,<ref>Датум је из Листовог џепног календара.</ref> Лист је постао одлучан у намери да постане највећи виртуоз на клавиру, као што је Паганини на виолини. Париз је те деценије постао препун пијаниста посвећених савршенству свирања на клавиру. Неки су се, као нпр. [[Сигисмунд Талберг]] и [[Александар Дејшок]], фокусирали на специјалне техничке ствари као што су ефекат треће [[рука|руке]], [[октава|октаве]] итд. Оваква школа клавира називала се „летећим трапезом“, а управо та генерација је решила неке од највећих проблема пијанистичке [[техника|технике]] и подигла ниво свирања до незамисливих висина. Листова [[снага]] и способност да се издвоји у оваквом друштву била је савладавање свих аспеката клавирске технике који су његови ривали гајили.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 161-7</ref>

Године [[1833|1833.]] начинио је транскрипције за клавир неколико Берлиозових дела, укључујући и Фантастичну симфонију. Његов главни мотив, нарочито у раду на Симфонији, био је да помогне сиромашном Берлиозу, чија је симфонија остала непозната и необјављена. Лист је сам намирио трошкове објављивања транскрипције, коју је много пута изводио како би помогао да њен оригинал постане популаран.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 180</ref> Он је такође склопио пријатељство са трећим композитором који је утицао на њега, [[Фредерик Шопен|Фредериком Шопеном]], под чијим утицајем је почела да се развија Листова поетска и романтична страна.

Године 1833, Лист је започео везу са грофицом д`Агу. Поред ње, крајем [[април]]а [[1834|1834.]] упознао је [[Фелисите де Ламене|Фелиситеа де Ламенеа]]. Под њиховим утицајем, Листов креативизам достигао је врхунац. Исте године дебитовао је као зрео и оригиналан композитор са својим циклусима композиција за клавир „Поетске и религиозне хармоније“ и „Наступи“. Сва ова поетска дела чине велики контраст фантазијама које је раније компоновао.

[[Гроф]]ица је [[1835|1835.]] године напустила мужа и породицу да би се придружила Листу у [[Женева|Женеви]]. Децембра 18. добили су кћер Бландину. Лист је тада предавао на тек основаном Женевском конзерваторијуму и написао приручник за клавирску технику, који је касније изгубљен. Писао је чланке за Музички гласник који је издавао Париски конзерваторијум. У њима се залагао за то да уметник не буде слуга, већ угледни члан друштва. Наредне четири године живео је заједно са грофицом, првенствено у [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Италија|Италији]], где је добио ћерку Козиму, са повременим посетама Паризу. [[9. мај|Маја 9]], [[1839|1839.]] године добили су сина Даниела, али те јесени односи између њега и грофице постали су затегнути. Чуо је да су планови за подизање споменика Бетовену у опасности због недостатка средстава, па је обећао своју подршку. Тада се вратио животу виртуоза. Грофица се вратила у Париз са децом, док је Лист давао концерте у Бечу и Мађарској.

Наредних осам година Лист је провео путујући по [[Европа|Европи]], а проводећи одморе са грофицом и њеном децом на оству [[Ноненверт]]у [[1841|1841.]] и [[1843|1843.]] У пролеће [[1844|1844.]] пар се коначно раздвојио. Ово је био Листов најлепши део живота. Обасипан је признањима са свих страна и где год да је ишао свуда су му ласкали. Пошто је Лист држао око три или четири [[концерт]]а недељно, процењује се да је у току ових осам година одржао преко хиљаду концерата. Ни не чуди што баш у току овог периода стекао светску славу која га прати до данашњих дана.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 285</ref>

После [[1842|1842.]] "[[Листоманија]]" се проширила Европом. Владала је општа [[хистерија]]. Жене су цепале његове марамице и [[рукавица|рукавице]] у парампарчад и задржавале их као сувенире. У салама Лист је подизао расположење публике на ниво мистичног заноса.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 289</ref>

У прилог његовом угледу иде чињеница да је огромну своту [[новац|новца]] давао у добротворне сврхе. У ствари, Лист је зарадио толико новца да је сваки његов концерт после [[1857|1857.]] године био у добротворне сврхе. Његово залагање за подизање Бетовеновог споменика и оснивање Мађарске националне музичке школе веома су познате, али оно што треба истаћи су: донација фонду за изградњу Катедрале у [[Келн]]у, оснивање [[гимназија|Гимназије]] у [[Дортмунд]]у и цркве Св. Леополда у [[Будимпешта|Пешти]]. Он је донирао и болнице, школе, хуманитарне организације као што је лајпсишки фонд за пензије музичара. Када је сазнао за велики пожар у [[Хамбург]]у , [[мај]]а [[1842.|1842]], који је трајао три недеље и уништио већи део града, давао је концерте да би помогао хиљадама бескућника.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр. 290</ref>

У фебруару [[1847|1847.]] године, Лист је наступио у [[Кијев]]у, Тамо је упознао принцезу Каролину цу Зајн-Витгенштајн, која је доминирала остатком његовог живота. Она га је убедила да се концентрише на компоновање, што би значио да мора да остави каријеру путујућег виртуоза. После турнеје по [[БалканБалканско полуострво|Балкану]]у, [[Турска|Турској]] и [[Русија|Русији]] тог лета, Лист је у [[септембар|септембру]] одржао свој опроштајни концерт у Јелисаветграду (данашњи [[Кировоград]]). Зиму је провео са принцезом на њеном имању у [[Воронинс]]у.<ref>Сирл, ''Нови Гроув'', 11:31</ref> Повлачењем са концертне сцене у својој 35. години док је још био на врхунцу моћи, Лист је успео да очува легенду о његовом свирању.

Наредне године, Лист је одговорио на дугогодишње позиве руске Велике војвоткиње Марије Павловне да се насели у [[Вајмар]]у, где је обављао функцију капелмајстора од 1842. до [[1861|1861.]] Током овог периода био је [[диригент]] на концертима и специјалним дешавањима. Давао је часове великом броју пијаниста, укључујући и великог виртуоза Ханса фон Билова, који се оженио Листовом ћерком Козимом [[1857|1857.]] године (касније ће се она удати за [[Рихард Вагнер|Рихарда Вагнера]]). Писао је чланке у којима је хвалио Берлиоза и Вагнера. Коначно, Лист је имао времена да компонује. Током наредних 12 година прерадио је или написао она оркестарска и хорска дела по којима је остао упамћен као композитор. Својим напорима, успео је да издејствује извођење Вагнерове опере „Лоенгрин“ 1850, док је овај био у егзилу у Швајцарској.

Принцеза Каролина живела је са Листом током овог периода. Желела је да се уда за њега, али пошто је била претходно удата за руског официра принца Николаја (1812—1864), морала је да убеди [[РимокатоличкаКатоличка црква|Римокатоличку цркву]] да је њен [[брак]] са њим био неважећи. После огромног напора и монструозно сложеног процеса била је успешна. Планирано је да се венчање обави 22. октобра [[1861|1861.]] године на Листов 50. рођендан. Он је [[21. октобар|21. октобра]] стигао у [[Рим]], али му је принцеза касно увече саопштила да се неће удати за њега. Догодило се да су њен муж и руски [[цар]] успели да пониште дозволу за венчање. Руска влада је принцези запленила неколико имања у [[Пољска|Пољској]] и [[Украјина|Украјини]], што је учинило сваки даљи покушај брака немогућ.

Година [[1860|1860.]] је период велике туге у његовом приватном животу. Децембра 13, 1859, изгубио је [[син]]а Даниела, а 11. септембра 1862. његова ћерка Бландина је такође умрла. У писмима пријатељима, Лист је после изјавио да ће почети да води усамљенички живот. Нашао га је у [[манастир]]у Мадоне дел Росарио, недалеко од [[Рим]]а, где је 20. јуна [[1863|1863.]] узео малу собу (тзв. Спартански апартман). Ту се три дана касније придружио [[фрањевци|фрањевачком]] реду.

Дана 25. априла 1865 примио је постриг од руку кардинала Хоенлоеа. Од тада су га понекад називали „монах Лист“. Јула 31, [[1865|1865.]] добио је четири мања чина: [[лектор]]а, егзорциста, портера и свештениковог помоћника, да би га на крају прогласили почасним каноником Албана. У неким приликама, Лист је узимао учешћа у музичком животу Рима. 26. марта 1863, на концерту на Алтијеријевом тргу дириговао је програмом духовне музике. Изедена су његова, али и дела других композитора: [[Јозеф Хајдн|Хајдна]], [[Јохан Себастијан Бах|Баха]]а, [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]]а, [[Феликс Менделсон|Менделсона]] и [[Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина|Палестрине]]. Јануара 4, [[1866|1866.]] Лист је дириговао извођењу „Стабат матер“ из његовог „Ораторијума Хрису“, а 26. фебруара 1866. његова „Данте симфонија“. Бодог Пичлер, који је посетио Листа 1864. и упитао га за његове будуће планове, стекао је утисак да музички живот у Риму није задовољавајућ за њега.

Лист је пао низ степенице [[хотел]]а у Вајмару 2. јула 1881. године. Његови пријатељи и колеге приметили су отоке на стопалима и ногама када је дошао у Вајмар претходног месеца (индикација конгестивне срчане мане). Био је доброг здравља до те тачке да је још увек био витак и активан. Остао је у повезима осам недеља након инцидента од кога се никад није потпуно опоравио. Боловао је од [[хидропсија|хидропсије]], [[астма|астме]], [[инсомнијанесаница|неиспаваности]], [[катаракта|катаракте]] левог ока и болести [[срце|срца]]. Ово задње је допринело Листовој смрти. Почео је да очајава и био је преокупиран осећајем смрти што је изразио у својим делима из тог периода. Рекао је Лини Раман: " Носим дубоку тугу на срцу која се мора пре или касније одразити на звук."<ref>Вокер, ''Франц Лист: Последње године (1861—1886)''</ref>

[[Датотека:Liszt at the Piano.JPG|thumb|350px|''Франц Лист фантазира на клавиру'' (1840). Имагинарно окупљање приказује [[Жорж Санд]], [[Александар Дима отацОтац|Александра Диму]], Франца Листа, Марију д`Агу, [[Ектор Берлиоз|Ектора Берлиоза]] или [[Виктор Иго|Викора Игоа]], [[Николо Паганини|Николу Паганинија]], [[Ђоакино Росини|Ђоакина Росинија]]; [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовенову]]ову бисту на концертном клавиру „Граф“, портрет [[Џорџ Гордон Бајрон|лорда Бајрона]].<ref>{{cite encyclopedia|title=Лист за клавиром|encyclopedia=Едвард Свенсон|url=http://www.mozartpiano.com/articles/liszt.php=}}{{ен}}</ref>]]

После смрти Листовог оца [[1827|1827.]] године и његовог повлачења са сцене, Лист је постепено развијао свој сопствени [[стил]]. Један од најдетаљнијих описа његовог свирања потиче из дневника мајке Валерије Боасје (зима 1831/2. године) који каже:

Вероватно је на њега утицала [[Николо Паганини|Паганинијева]]јева способност привлачења пажње маса, па је на концертима његова емоционално жива презентација музике ретко била ограничена само на [[звук]]. Његови изрази лица и гестови подражавали су карактер онога што је свирао, па је због тога неретко исмејаван у штампи. Такође је понекад узимао превише слободе по питању тескта. Берлиоз нам говори како је Лист додавао каденце, тремола и трилере док је свирао први став [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовенове]]ове „Месечеве сонате“ и стварао драматичне сцене мењајући темпо од веома спорог, до веома брзог. У свом писму упућеном [[Жорж Санд]] са почетка [[1837]]. године, Лист признаје да је то радио са циљем да стекне већи аплауз и обећао је да ће убудуће пратити и дух и текст композиције коју изводи. Међутим, дуго се расправљало у којој мери је он испунио то обећање.

Током година проведених као пијаниста, Лист је широм [[Европа|Европе]] извео огромну количину музике, али срж његовог репертоара чиниле су његове композиције, парафразе и транскрипције. Изучавајући Листове концерте у [[Немачка|Немачкој]] од [[1840|1840.]] до [[1845|1845.]] године, његова најизвођенија дела била су: „Велики хроматски галоп"; „Сећање на Дон Жуана"; транскрипција Шубертовог „Шумског краља"; Шопенове мазурке; Хилерове, Шопенове и Мошелесове етиде, али и дела великих композитора [[Јохан Себастијан Бах|Баха]]а, [[Георг Фридрих Хендл|Хендла]]а, [[Доменико Скарлати|Скарлатија]]ја, [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]]а, [[Роберт Шуман|Шумана]]а, [[Вебер (јединица)|Вебера]]а и других.

Већину концерата у то време делило је више уметника. Лист пратио певаче, друге инструменте или оркестар. Често је изводио Веберове „Концертне комаде“, Бетовенов „Царски концерт“ и „Фантазију за клавир хор и оркестар“, свој „Хексамерон“ за клавир и оркестар. Од камерне музике изводио је [[Јохан Непомук Хумел|Хумелов]]ов „Септет“, Бетовенов „Клавирски трио“ Оп. 97 и „Кројцер сонату“, као и [[Ђоакино Росини|Росинијеве]]јеве, [[Гаетано Доницети|Доницетијеве]]јеве, Бетовенове и Шубертове песме. На неким концертима Лист није могао да пронађе музичаре са којима би делио програм, па је био међу првима који су солистички дали клавирски реситал у модерном смислу те речи. Овај израз смислио је издавач [[Фредерик Беле]] на Листовом концерту у [[Лондон]]у 9. јуна 1840. године, иако је Лист одржао такав један концерт већ у марту 1839. године.

Његово ремек-дело су „Године ходочашћа“ којих чине вероватно његови најизазовнији и најсатиричнији комади. Овај сет од три године креће се од виртуозне швајцарске Олује до суптилних и маштовитих приказа [[Микеланђело Буонароти|Микеланђелових]] и [[Рафаел]]ових дела. Године садрже и нека дела које је Лист раније објавио. Нпр. у другој књизи налазе се три [[Франческо Петрарка|Петраркина]] сонета које је објавио три године раније.

Листова дела за клавир су обично подељена у две категорије. У првој се налазе његова „оригинална“ дела, а у другој „транскрипције“, „парафразе“ или „фантазије“ на дела других композитора. Примери за прву категорију су његова дела „Поетске и религиозне хармоније“ настале маја [[1833|1833.]] године и Соната за клавир у х-молу из 1853. године. Транскрипције [[Франц Шуберт|Шубертових]]ових песама, фантазије на оперске мелодије и аранжмани [[Ектор Берлиоз|Берлиозових]]ових и [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовенових]]ових симфонија су примери за другу категорију. У посебним случајевима, Лист је писао клавирске транскрипције својих инструменталних и вокалних дела. Најпознатије од тих транскрипција су „Мефисто валцер“ и „Љубавни сан бр.3"

За писање транскрипција других дела, потребно је доста креативности. Уместо да само преузме мелодије и хармоније, Лист их је побољшавао. Композитори као што су [[Винченцо Белини|Белини]] и [[Гаетано Доницети|Доницети]] користили су шаблоне приликом компоновања. Форма се састојала од осмотактних периода, која су била испуњена музиком. Док је прва половина инспиративно компонована, друга је додавана механички. Лист је то мењао, дорађивањем мелодије, баса или повремено хармоније.

Транскрипције су се показале иновативнијим и лепшим него што би их Лист или неки други композитор самостално написао. Билов трвди да је Листова транскрипција „Дантеовог сонета“ за клавир префињенија од његовог оригинала написаног за оркестар. Лист је други пијаниста, после [[Фридрих Калкбренер|Калкбренера]], који је транскрибовао Бетовенове [[симфонијаsimfonija|симфоније]] за клавир. Најчешће их је изводио публици која никада не би имала приклику да чује [[оркестар]]ску верзију.

Лист је написао своја два највећа дела за [[оргуље]] између [[1850|1850.]] и [[1855|1855.]] године док је живео у [[Вајмар]]у, граду са дугом традицијом оргуљске музике, нарочито због тога што је у њему боравио Ј. С.[[Јохан Себастијан Бах|Бах]]. Хамфри Сирл назива Листов ''Прелудијум и фугу на Б-А-Ц-Х (Бах)'' и корал ''Ad nos, ad salutarem undam'' његовим најважнијим оригиналним оргуљским делом. Дерек Вотсон, пишући о Листу 1989. године, сматра ово дело једним од најзначајнијих написаних у 19. веку, поред дела оргуљаша као што су Регер, [[Франк]] и [[Камиј Сен-Санс|Сен-Санс]]. ''Ад нос - продужена фантазија, Адађо, и фуга'' трају преко пола сата, а ''Прелудијум и фуга на Бахов мотив'' садржи хроматику која понекад руши осећај тоналитета. Лист је писао и мања оргуљска дела, укључујући и сет варијација на хор из Бахове [[кантата|кантате]] ''Weinen, Klagen, Sorgen, Zagen'' (касније назват ''Распеће из Мисе у ха-молу''), које је компоновано након смрти његове кћери 1862. године. Он је такође написао [[Реквијем]] за соло оргуље, за које је намеравао да се изводи за време службе, паралелно са реквијемском мисом цркви.

Франц Лист је компоновао око шездесет [[песма|песама]] са клавирском пратњом. У већини случајева, текст је био на [[Немачки језик|немачком]] или [[француски језик|француском]], али постоје и на [[Италијански језик|италијанском]] и [[мађарски језик|мађарском]] и једна песма на [[Енглески језик|енглеском]]. Прва песма била му је „Анђелчић са плавом косом“ из [[1839]]. године. До [[1844|1844.]] године већ је компоновао око двадесет песама. Неке од њих су биле објављене као самостална дела. Године 1843/4. објављене су „Књиге песама“. Планирано је да буду издате у три дела, од којих свака садржи шест песама, али само су се појавила два.

Иако се Листове ране песме ретко певају, оне га приказују у бољем светлу од парафразе "[[Гаудеамус игитур]]" компоноване [[1843|1843.]] године. Транскрипција два издања „Књиге песама“ убрајају се у Листова најфинија дела. Међутим, савременици су имали много критика на стил песама. Оне се могу прочитати у Рабеовој књизи „Листово стваралаштво“.

Данас, Листове песме су скоро потпуно заборављене. Изузетак је песма „Желим да идем“, зато што мелодијска линија подсећа на уводни мотив [[Рихард Вагнер|Вагнерове]]ове опере "[[Тристан и Изолда]]". Тврдило се да је Лист написао тај мотив десет година пре него што је Вагнер почео да ради на опери. Међутим, испоставило се да то није истина, оригинална верзија песме је компонована 1844. или 1845. године. Постоје четири рукописа, од којих само један, Конрадијева копија, садржи тактове Тристановог [[мотив]]а. Лист је то једноставно прекопирао. Од друге половине 1858. године Лист је припремао своје песме за објављивање и тада је добио први чин „Тристана“, тако да је песма цитат из опере. Ово не значи да је мотив искомпоновао Вагнер. Пример сличног мотива може се пронаћи у 100-том такту Листове Баладе бр. 2, компоноване 1853. године.

Лист је у неким својим литерарним радовима подржавао идеју програмске музике, која треба да створи нове идеје за [[писање]]. Листову тачку гледишта можемо видети у предговору својој збирци композиција „Путников албум“ из [[1837|1837.]] године. Он пише да неки предео може да створи неку врсту расположења. Пошто музички комад може такође да опише то расположење, могуће је створити слику тог [[пејзажпредео|пејзажа]]а у главама слушаоца. У том смислу, музика неће насликати предео, већ ће описати како расположење ствара тај предео у нама док га посматрамо.

Јула [[1854|1854.]] године, Лист је написао есеј о [[Ектор Берлиоз|Берлиозовом]]овом „Харолду у Италији“ у коме је тврдио да није свака музика програмска музика. Уколико би, у жару расправе, особа ишла тако далеко да тврди супротно, било би боље да све идеје програмске музике остави по страни. Текстуално објашњење дела, то јест папир на којем се слушаоцу објашњава шта то дело које слуша приказује, треба додати само уколико је то неопходно за разумевање тог дела. Лист сматра да је боље прерадити такво дело у погледу [[Ритам (музика)|ритма]], [[Музичка хармонија|хармоније]] или [[музички инструменти|инструмената]], да би се избегло такво текстуално објашњење.

Симфонијска песма или поема је једноставачно дело за [[оркестар]] у којем музика има наративну или [[илустрација|илустративну]] функцију. Програм може доћи из песме, приче, [[новела|новеле]], слике или другог извора. Овај термин први је употребио Франц Лист за својих тринаест једноставачних дела за оркестар. Она нису чисти [[симфонијаsimfonija|симфонијски]] ставови у класичноом смислу, зато што се баве фантазијама, описивањем предела, [[романтизам|романтичарском]] књижевношћу и скорашњом [[историја|историјом]]. Другим речима, та дела су више програмска него апстрактна. Форма је директан производ романтизма, који је охрабривао додавање литерарних, сликарских и драматичних елемената у [[музика|музици]]. Оно се развило у важну форму програмске музике у другој половини [[19. век]]а.

Неким делима са краја [[вајмар]]ског периода, Лист се све више удаљавао о музичког укуса тог [[време]]на. Пример за то је његова [[мелодрама]] „Тужни монах“ написана по песми Николауса Ленауа, која је компонована почетком окробра [[1860|1860.]] године. Док су се у 19. веку хармоније састојале од дурских и молских [[трозвук]]а, са покојим [[дисонанца]]ма, Лист је узео прекомерни квинтакорд као главни акорд.

Више примера могу се наћи у трећем делу „Година ходочашћа“. „Игра воде у Вили д`Есте, компонована у септембру [[1877|1877.]] године, садржи елементе [[импресионизам|импресионизма]] и сличну тематику коју ће касније користити [[Морис Равел|Равел]] и [[Клод Дебиси|Дебиси]]. Међутим, дела као што су „Посмртни марш“, „У сећање на Максимилијана I" и „Мексички цар“ и која су компонована 1867. године, немају стилске паралеле у 19. и [[20. век]]у.

Лист је био један од најзначајнијих учитеља 19. [[век]]а. Први део каријере почео је после очеве смрти, августа [[1827|1827.]] године. Да би зарадио новац за живот, почео је да даје часове композиције и [[клавир]]а. Према писму намењеном господину де Мансију 23. децембра [[1829|1829.]] године, он је пун са часовима сваког дана, од пола 8 ујутру до 10 увече. Већина Листових ученика у том периоду били су [[аматер]]и, али било је и неких са професионалном каријером. Пример за прве је Валери Боасје, касније [[гроф]]ица де Гаспарин, а за друге Јулијус Ајхберг, Пјер Вулф и Херман Кохен. Током зиме 1835/6. године они су били Листове колеге на Женевском конзерваторијуму. Вулф је затим отишао у [[Санкт Петербург]].

Херман Кохен се развио у веома успешног пијанисту, а пошто је био [[јеврејјевреји|јеврејског]]ског порекла, крстио се [[28. август]]а [[1847|1847.]] године. Тог дана доживео је, како је то назвао, појаву [[ХристХристос|Христа]]а и [[Богородица|Богородице]] у „екстази љубави“. Годину дана касније постао је искушеник кармелићанског [[манастир]]а. Када је примљен, октобра 7. [[1850]]. године, узео је име Отац Августин-Мари од светих сакрамената. Априла 19. наредне године постао је [[свештеник]]. Листа среће у Риму лета 1862. године. Током разговора са оцем Августином, Лист је одлучио да ће и он сам постати свештеник.

Током година својих турнеја Лист је дао само неколико часова. Студенти тог периода били су Јохан Непомук Дункл и Вилхелм фон Ленц. Дункл је похађао часове код Листа током зиме 1839/40. године. Представио се свирањем Талбергове фантазије Оп. 6 на мелодије Мејерберове [[опера|опере]] „Роберт ђаво“. Лист га је касније назвао полу-учеником (Halbschüler). Ленц, из Петрограда, упознао је Листа крајем 1828. године. У лето 1842. године поново је био у [[Париз]]у где је похађао код њега. Ленц је био само аматер са репертоаром који чине дела као што је [[Фредерик Шопен|Шопенов]]ов ''Ноктурно'' Оп.9 бр.2. Лета 1844. у [[Дрезден]]у, Лист среће младог [[Ханс фон Билов|Ханса фон Билова]], свог будућег зета. Биловљев репертоар укључивао је Талбергову фантазију ''Госпа из Лагоа'' и Листову ''Сонамбула-Фантазију''.