Варнински крсташки рат — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 5:
|опис_слике =
|ширина_слике =
|време =1443.-14441443—1444.
|место =
|узрок =
Ред 34:
 
Крајем јуна 1443. године издате су прве наредбе да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ у септембру. Са њим су ишли и деспот [[Ђурађ Бранковић|Ђурађ]] и [[Јанош Хуњади|Хуњади]]. Број ратника ценио се на 25 000 коњаника и стрелаца. Уз хришћане је стао и влашки војвода [[Дракул]] који се одметнуо од Турака. Крајем септембра или почетком октобра прешла је хришћанска војска [[Дунав]] код [[Београд]]а и ставила се под вођство деспота. Уз деспота је било око 8000 српских бораца, а придружио му се сребренички војвода [[Петар Ковачевић]] са 600 коњаника. Хришћанска војска од 12 000 коњаника на челу са Хуњадијем поразила је 8. новембра 1443. године Турке у [[Битка код Ниша (1443)|бици код Ниша]]. Почетком децембра [[Софија]] пада у хришћанске руке, а продирање се наставља даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима [[Средња гора|Средње горе]] морало се стати јер су Турци код [[Златица (Бугарска)|Златице]] спремали велики отпор. Због зиме која је настала, незгодног снабдевања и турског отпора хришћани су почели да се повлаче. Турци су покушали да хришћанима приликом одступања задају што више удараца, али су код [[Битка код Мелштице|Мелштице]] и [[Куновичка битка|Куновице]] претрпели тешке поразе. Нарочито је пораз код Куновице био опасан.
Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења и залагао се да војска преко зиме остане у Србији, а у пролеће да настави акцију. Он се обавезао да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100 .000 дуката новчане потпоре. Али изморени Мађари похиташе да се врате у Угарску. Крајем јануара 1444. године цела војска, са краљем и деспотом скупила се у Београду и одатле кренули даље.
Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје, Новобрђани дигоше устанак али бише брзо савладани. Нешто више устанка постиже [[Ђурађ Кастриот Скендербег|Скендер – бег]] који се окрену против Турака и заузе [[Кроја|Кроју]]. Брат византијског цара, деспот [[Константин XI Палеолог Драгаш|Константин Драгаш]] поче ослобађање [[Пелопонез]]а, а у исто време изби устанак у [[Тесалија (област)|Тесалији]]. Изгледало је да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много да се европска турска потпуно потпали. Али, основни предувет за то био је тај, да се почетна акција развија плански, у дугом даху, а да не добије карактер импровизоване експредиције која поред свих привремених успеха није могла изменити општи положај.
 
Ред 40:
 
У априлу 1444. године донесено је на Будимском сабору решење да се настави борба против Турака. 22. јуна креће флота из Млетака од 16 галија – 8 папских и 8 републичиних, а две недеље касније кренула је за њима и флота бургундског дуке.
Прошлогодишња војна и ове спреме беху уплашиле султана [[Мурат II|Мурата]]. Он реши да понуди савезницима мир. За посреднике је изабрао ћерку Ђурђа Бранковића, [[Мара Бранковић|Мару Бранковић]]. Мара је послала поруку оцу да Мурат нуди деспоту повраћај целе Србије. Деспот је пристао на преговоре. У [[Сегедин]]у, крајем јула склопљен је мир на 10 година. По [[Сегедински мир|Сегединском миру]], деспоту су враћена 24 града међу којима беху [[Ново Брдо]], [[Голубац]] и [[Крушевац]]. Султан је пристао да плати 100 .000 фиорина одштете и обавезао се на помагање краљу Владиславу са 25 000 војника против његових непријатеља.
 
Ђурађ Бранковић пристаје на мир и 22. августа улази у [[Смедерево]]. Међутим, међу хришћанима је избило незадовољство због Сегединског мира јер је њиме обустављена једна величанствена акција. Међу незадовољнима главну реч је водио кардинал Цезарини. Са страшћу средњовековних хришћанских фанатика он је проповедао да се мир раскине. Одлучено је да се рат са Турцима обнови.
Ред 47:
 
У обновљеном рат деспот Ђураш је остао неутралан.
Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. године у [[Оршава|Оршаву]] и почела је прелазити Дунав. Војска је бројала 16 000 људи којима се придружило и 4000 Влаха. До одлучујуће битке дошло је 10. новембра 1444. године код [[Битка код Варне|Варне]]. Бројно надмоћни Турци потпуно поразише хришћанску војску. У бици је погинуо краљ Владислав и многи угледни великаши међу којима и кардинал Цезарини. Јанко Хуњади се спасао са малим бројем војника. Угари су изгубили преко 10 .000 војника.
 
== Види још ==
 
* [[Крсташки ратови против Османлија]]
* [[Дуга војна]]