Правопис — разлика између измена

'''Правописи''' се уређују према разним начелима. Та се начела односе на различите делове писане праксе: једна одлучују о интерпункцији, друга о великим и малим словима, трећа о растављеном и састављеном писању речи, четврта о писању изговараних гласова, и још нека. Најзанимљивија су и најважнија она четврта, а према њима се онда и класификују правописи појединих језика. Правописи конкретних језика готово никада нису уређени по само једноме такву начелу, али једно увек превладава и онда поједини правопис називамо по томе темељном начелу. Тако примериценпр. на словенскоме југу у словеначком и бугарском језику превладава морфонолошко начело, па њихове правописе називамо морфонолошкима, а у српском (хрватском, босанско-бошњачком, црногорском) и македонском превладава фонолошко начело, па су њихови одговарајући правописи фонолошки. Стога ћемо приказати разна правописна начела:

Прво је начело фонетско. По њему би требало писати објективно постојеће стварне, физичке гласове које изговарамо. Тако би се примериценпр. у српскоме морао посебним словима писати глас н какав је у састанак (то је наш најчешћи најобичнији н, какав је нпр. у дан, данас, ноћ), други глас н у генитиву састанка (такав н имају Енглези, пишу га двословом нг, што најчешће није н + г), трећи глас у састанчити (такав н имају индијски језици), четврти у анђео, он је (такав н имају Руси). Откако се у човечанству пише, није било правописа у којем би превладавало фонетско начело, нешто јаче било је заступљено у санскритскоме правопису, али писање су у томе језику увели учени људи тек када је он већ био мртав као у Европи латински, па није било народа који би се могао бунити.

Док се у науци није разликовала фонетика од фонологије, правописе уређене према фонолошкоме начелу звали су фонетскима, а многи их лаици и данас тако зову. Фонологија се не бави људским гласовима као физичким појавама, него гласовима како се одражавају у свести просечнога говорника одређеног језика, па су онда за нас сви горенаведени физички различити гласови типа н једноставно глас н. Тако схваћен глас зове се фонем и пише се у косим заградама (примериценпр. фонем /н/). Према фонолошкоме начелу пишу се исти фонеми увек једнако. Тако ми према фонолошкоме правопису пишемо врапца иако је номинатив врабац, јер је глас п у врапца за нашу свест (а овај пут и физички) савршено једнак као п у хропца према номинативу хропац. Српски је правопис фонолошки, иако у њему има и примеса неких других начела, о чему после.

Руско писање —ого, —его уместо -ово, —ево може се објаснити не само етимолошким него и петим начелом, историјским. А понекад је тешко разликовати и морфонолошко начело од историјскога. Тако би се, да останемо на рускоме, познато руско занемаривање акања на писму могло објаснити у неким случајевима морфонолошки (примериценпр. писање вода уместо изговорнога вада због акузатива воду), али ипак претеже историјско начело, јер оно објашњава и оне случајеве где нема морфонолошке подршке, па за писање поток уместо изговорнога паток нема критеријума доступнога просечноме човеку. Добре примере за примену историјскога начела нуди француски правопис — у њему се и данас веома често пише како се некада давно изговарало, Тако се за “100” пише цент, а данас изговара са (а = носни а).