Конак кнегиње Љубице — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 25:
}}
[[Конак кнегиње Љубице]] налази се на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, некадашњих улица Богојављанске и Дубровачке, у једном од најстаријих делова Београда. Преко пута данашње [[Саборнa црквa|Саборне цркве]] налазио се стари кнежев дворац и простирао се, отприлике, од улаза у сaдашњу [[Зградa Патријаршијe|зграду Патријаршије]] до баште данашњег Конака кнегиње Љубице. До 1829. године тај двор је употребљаван за становање, али с обзиром на његову старост и оронулост, [[кнез Милош]] је одлучио да сазида други конак. Нови конак, како је зван у време грађења, био је већи и репрезентативнији од Господарског, јер је требало и да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године.
Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду. Грађен је у периоду између 1829. и 1830. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, кнегиње Љубице и синова Милана и Михаила, каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором [[Хаџи Николa Живковић|Хаџи Николe Живковићa]], пионира српског неимарства.
Кнез Милош је одлучио да ангажује неимара из Водена, Хаџи Николу Живковића, јер у то време у Београду није ни било неимара, с обзиром на то да се годинама није зидало. Тако је Никола Живковић постао први неимар обновљене Србије и руководио је свим грађевинама које је кнез Милош подизао током своје прве владавине.
Ред 40:
Конак кнегиње Љубице утврђен је 1979. године за споменик културе од изузетног значаја.
== Оригинални чланак: ==
* [http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/Konak_kneginje_Ljubice.pdf Конак кнегиње Љубице]
==Библиографија: ==
* 1. Пирх Ото Дубислав, ''Путовање по Србији у год. 1829'', Београд, 1899.
* 2. Бранислав Ђ. Којић, ''Варошице у Србији XIX века'', Београд 1970.
| |||