Колективна интелигенција — разлика између измена

Савремене демократске културе гаjе необично велико поверење у [[експерте]] и скептичне су према масама. За многе [[социолог]]е, [[психолог]]е, [[филозоф]]е и економисте, масе су синоним за ирационалност и лудило. У томе су на далеко познати говори ничеа [[Ниче|Ничеа]]. Лудило изузетак када су у питању поjединци, али да по правилу карактерише групе.<ref>[[Ниче]].Филозофија</ref>

{{рефлист}}

Историчар Карлаjл тврдио jе како не веруjе у колективну мудрост састављену од глупости поjединаца“, а француски социолог Густав ле Бон, аутор неких од наjпознатиjих социолошких расправа о масама, сматрао jе да се оне никада не понашаjу рационално и да jе „у њима акумулирана глупост, а не мудрост. За парламенте jе говорио да доносе одлуке од општег интереса коjе нису ништа боље него да их jе донела било коjа насумице сакупљена група имбецила. [[Хенри Деjвид Торо]] jе такође гаjио сумњу у [[мудрост гомиле]] тврдећи да масе никада неће достићи стандард своjих наjбољих припадника, већ да ће пре деградирати себе до нивоа оних наjгорих. Сличан став изнео jе пре скоро два и по милениjума и [[Платон]] у свом чувеном диjалогу [[Држава]], када jе на листи облика владавине демократиjу рангирао на претпоследње место, иза [[аристократиjе]], [[тимократиjе]] и [[олигархиjе]]. По његовом мишљењу, од демократиjе jе jедино гора [[тираниjа]].