Најлакше се рјешавају оне различитости до којих долази само на темељу кориштења [[синоним]]а у давању назива. Тако могу два [[биологија|биолога]] у двије различите регије срести исту [[Врста (биологија)|врсту]] и дати јој два различита имена, или се може спознати да су двије раздвојене популације иста врста а сматралосматране их сесу различитим врстама. Тако је на примјер [[пољски зец]] (''Lepus europaeus'') је с временом добио четрдесет два научна описаназива (синонима). Друга могућност је да се на темељу нових научних спознаја утврди да неко груписање које се сматрало застарјелим ипак творичини прави таксон. Како, тајали стари назив можда стољећима није био кориштенкоришћен, био је заборављен, а таксону дато ново име. ТаквиУ случајевитаквим сеслучајевима рјешавајуусваја да вриједи самосе најстарији назив, тако звани '''базионим''', док сви каснији називи постају неважећи [[синоним]]и важећи или не.
Може се догодити и обрнути случај, да два различита таксона добију исто име. И овдје вриједиважи правило да таксон који је први добио одређено име, наставља носитида носи то име, а таксон који је то име добио касније, треба добитидобија ново име. Док се то не догоди, увријежило се, бар у [[ботаника|ботаници]], да се уз име врсте дода и скраћеница имена, или пуно име, научника који је врсту први описао.
За ваљаност једног таксона од већег су значења размишљања о питањима систематике како утвдити критеријекритеријуме која група живих бића доиста творичини један таксон, а која не. Почетком [[21. век|21. стољећа]] као најважнији систем увријежила се класична и [[филогенетско стабло|филогенетска]] таксономија. Њено кориштењекоришћење у утвђивању разлика према класичној систематици се идеализираидеализује; у биолошкој пракси користе се оба система паралелно или се та два система комбинирају.
