Рођен је у [[Јерусалим]]у у [[Аристократија|аристократској]] породици. Први део живота звао се Јосиф бен Матијас ([[хебрејски језик|хеб.]] ''Joseph ben Matityahu''). Био је свештеник јерусалимског храма, а по политичком уверењу и припадности био је [[фарисеји|фарисеј]]. Након што је римски прокуратор [[Галилеја|Галилеје]] заробио неке јеврејске свештенике, отпутовао је као вешт преговарач у [[Рим]] да би их избавио.
Током боравка у Риму толико су га фасцинирали римска култура и обичаји да је постао романофил. У [[Први римско-јеврејски устанакрат|Првом јеврејском устанку]] против Римљана, који је 66. букнуо у [[Јудеја|Јудеји]], убрзо по његовом повратку из Рима у родни Јерусалим, био је у прилично неопредељен између домољубља и романофилства. Настојао је да се устанак против римских окупатора што пре стиша уз што мање жртава. Кад му је била поверена одбрана Галилеје извршио је своју грађанску дужност и на крају се предао римском војсковођи [[Веспазијан]]у. Прорекао му је да ће ускоро постати римски цар, што се заиста и обистинило две године касније. У знак признања за то пророчанство Веспазијан је видовитог Јосифа, који је био његов роб, прогласио слободним грађанином, а Јосиф је у знак захвалности узео родно име свог заштитника - Флавије - па се отада назива Јосиф Флавије.
У [[Опсадаопсада Јерусалима (70. година)|великом походу римске војске на Јерусалим 70.]] пратио је младог војсковођу [[Тит]]а, Веспазијановог сина. Приликом дуготрајне и надмоћне римске опсаде Јерусалима наговарао је градске вође да се град преда Римљанима да би се избегле непотребне људске жртве.
