Википедија

Хугенотски ратови — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 20:
}}
 
'''Француски верски ратови''' или '''Хугенотски ратови''' вођени су у [[Краљевина Француска|Француској]] у периоду од [[1562.]]. до [[1598.]]. године између [[Католичка црква|католика]] и [[Калвинисти|калвиниста]] ([[Протестантизам|протестаната]], [[Хугеноти|хугенота]]). У суштини, хугенотски ратови су врло сложена борба различитих социјалних снага француског феудалног друштва. Узрок је, пре свега, противуречност економских и политичких интереса дворског племства и буржоазије. Аристократија је приступила хугенотима тражећи враћање своје политичке независности и ограничавање краљевске власти, а сељаштво им се приближило у другој половини ратова са својим антифеудалним захтевима. Хугеноти су се организовали за борбу под вођством принца [[Луј Бурбон, принц Конде|Луја Кондеа]], адмирала [[Гаспар де Колињи|Гаспара Колињија]] и генерала [[Франсоа Колини|Франсоа Колинија]]ја, уз помоћ [[Краљевина Енглеска|Енглеске]] и немачких протестантских кнезова, док су католици, које су предводили [[Гиз Франсоа]] и конетабл [[Ан Монморанси |Монморанси Ан]] имали подршку папе и [[Шпанска империја|Шпаније]]. Било је осам хугенотских ратова. У њима је на обе стране учествовало племство са витешком коњицом у садејству са пешацима ([[Аркебуза|аркебузирима]], копљаницима и [[Хелебарда|хелебардистима]]) из старих пикардијских и пијемонтских банди, али су језгро војске сачињавали швајцарски и немачки најамници-коњаници и пешаци. Борба се већином водила локалним снагама око многобројних утврђених градова, а у тражењу одлучних судара повремено су груписане и веће снаге па је било доста битака којима су наметнута привремена решења; ниједна страна пак, није имала довољно снага да овлада свим тврђавама и диктира крајњи мир.
 
== Повод ==
 
[[Датотека:Gaspard deColigny.jpg|мини|лево|[[Гаспар де Колињи]]]]
 
Када је средином XVI века [[Реформација]] захватила Француску, под притиском католичких кругова дошло је до забране верских скупова протестаната и њихових прогона. Самовлашће осиљених војвода Гиза, под окриљем безобзирне регенткиње, краљице мајке [[Катарина Медичи|Катарине Медичи]], здружио је прогоњене реформисте и незадовољно племство. После крваво угушене завере против Гиза у [[Амбоаз|Амбоазу]]у, 19. јуна 1560. године и покоља хугенота за време црквеног обреда [[Масакр у Васију|у Васију]] 1. марта 1562. године, дошло је до отвореног сукоба.
 
== Први хугенотски рат ==
 
У '''Првом хугенотском рату''' (1562-1563) Конде је почетком априла 1562. године с неколико стотина племића препадом овладао [[Орлеан|Орлеаном]]ом и подручјем средње [[Лоара|Лоаре]], а устанак се убрзо пренео на [[Гијена|Гијену]], [[Лангедок]], [[Прованса|Провансу]], [[Дофин|Дофине]]е и [[Нормандија|Нормандију]] где су хугенотске локалне вође одговарале свом жестином на насиља католичке странке. Регенткиња [[Катарина Медичи]] ангажовала је 6000 Швајцараца и немачких најамника, а Франсоа Гиз мобилисао је 27 пешадијских чета старе француске гарде. Слабија, али квалитетнија протестантска армија, образована код Орлеана од витешке коњице, отпуштених старих војника и привучених верника с југа, појачана пред зиму са 3300 немачких коњаника и 4000 пешака, предузела је офанзивну акцију према Нормандији са 8000 пешака и 5000 коњаника. Да би јој осујетили спајање са очекиваним енглеским појачањима, католици су преузели [[Руан]], а [[конетабл]] Ан Монморанси са 14000 пешака, 2000 коњаника и 22 топа је 19. децембра 1562. године [[битка код Дреа|битком код Дреа]] присилио на повлачење. Након погибије Франсоа Гиза 18. фебруара 1563. године, адмирал Колињи се вратио у Нормандију где је имао успеха у преотимању градова. Пошто је и у Лангедоку учвршћена власти хугенота, обустављена су непријатељства 19. марта 1563. године едиктом у Амбоазу. Протестанти су добили слободу вероисповести у неким градовима.
 
== Други хугенотски рат ==
 
[[Датотека:Massacre de Vassy 1562 print by Hogenberg end of 16th century.jpg|мини|Масакр у Васију 1562. година]]
Ред 38:
У '''Другом хугенотском рату''' (1567-1568), чији је повод непоштовање одредаба мира у Амбоазу од католичке странке, Конде је опсео [[Париз]], али га је конетабл Монморанси, који је том приликом погинуо, изненадним испадом и победом [[Битка код Сен Денија|код Сен Денија]] присилио на повлачење (10. новембар 1567). Хугеноти су се потом у [[Шампања|Шампањи]] здружили са 6500 немачких коњаника и 3000 пешака фалачког грофа [[Јохан Казимир|Јохана Казимира]], а на Лоари појачали људством јужних провинција (до 30.000 бораца). Наступајући на Париз, опколили су [[Шартр]] и присилили регенткињу да [[мир у Лонжимоу|миром у Лонжимоу]] од 23. марта 1568. године прихвати права протестаната стечена [[едикт у Амбоазу|едиктом у Амбоазу]] 1563. године
 
== Трећи хугенотски рат ==
 
Незадовољне екстремне католичке вође убрзо су потиснуле помирљицу струју француског канцелара [[Мишел Л'Опитал|Мишела Л'Опитала]] и наставиле са прогоном хугенота. То је изазвало '''Трећи хугенотски рат''' (1569-1570). Конде је прикупио код [[Ла Рошел|Ла Рошела]] а око 12.000 пешака и 7000 коњаника, док је краљева армија на реци [[Шарант (река)|Шаранти]] располагала са 12.000 пешака и 7000 коњаника. У изненадном судару (13. март 1569) [[Битка код Жарнака|код Жарнака]] погинуо је Конде, нашто се Колињи, преузевши команду код [[Лимож|Лиможа]]а, сјединио са немачким помоћним трупама и тако приближно достигао снагу противника. После безуспешне опсаде [[Поатје|Поатјеа]]а, хугеноти су поражени у [[Битка код Монконтура|бици код Монконтура]] (3. октобар 1569). Одступили су на југ, где су, ојачани приливом нових снага, имали успеха [[Битка код Арне-ле-Дика|код Арне-ле-Дика]]. Неповољна унутрашња и спољна ситуација присилила је владу да у Сен Жермен-ан-Леу, [[едикт у Сен Жермен-ан-Леу|едиктом]] од 8. августа 1570. године призна хугенотима, поред права верских обреда у местима где су их пре хугеноти вршили, и на нека утврђена упоришта: Ла Рошел, [[Монтобан]], [[Ла Шарите]] и [[Коњак]].
 
== Четврти хугенотски рат ==
 
[[Датотека:Debat-Ponsan-matin-Louvre.jpg|мини|Дан након Вартоломејске ноћи]]
Ред 49:
Узнемирена порастом протестантског утицаја, [[Катарина Медичи]] је 24. августа 1572. године преко [[Анри Гиз|Анрија Гиза]] организовала покољ хугенота у тзв. [[Вартоломејска ноћ|Вартоломејској ноћи]], у којој је убијен адмирал [[Гаспар де Колињи]] и велики број хугенота (у Паризу око 2000, а у провинцији 6000-8000). Овај масакр изазвао је '''Четврти хугенотски рат''' (1572-1573) који се развио на западу и југу. Главно протестантско упориште, Ла Рошел, одупрло се дужој опсади краљевих трупа. У том примеру су га следили [[Ним]], Монтобан и многи други градови. То је приморало двор да закључи [[мир у Ла Рошелу|мир]] (24. јун 1573) у Ла Рошелу. На основу овог мира [[Булоњски едикт|Булоњским едиктом]] од 30. јуна 1573. године призната је хугенотима слобода вере, али им је право обреда ограничено на Ла Рошел, Монтобан и Ним.
 
== Пети хугенотски рат ==
 
Одредбе Булоњског едикта нису задовољиле хугеноте са југа, те су они остали под оружјем. На другој страни, Катарина је с најватренијим католичким вођама утицала и на новог краља [[Анри III Валоа|Анрија III]] да оружјем примора протестанте са југа на покорност. Тако је дошло до '''Петог хугенотског рата''' (1574-1576). Хугеноти су наишли на подршку ''незадовољника'', католика који се нису слагали са крвавом владавином туђинке Катарине Медичи. Склопили су савез са странком умерених католика и организовали посебну управу централних и јужних покрајина са својом армијом под маршалом Дамвилом и младим [[Хенри Конде|Хенријем Кондеом]]. Борба удружених савезника против краља вођена је у Дофинеу, Прованси, Лангедоку и Гијени; с обе стране није било већих армија, већ су се мале групе, од по неколико хиљада, бориле највише око утврђених градова, двораца, па и села, и водиле герилски рат препада, заседа и пустошења без милости. Вера је потиснута у сасвим други план. Једини успех постигао је Гиз [[Битка код Дормана|код Дормана]] (10. октобар 1575). Но, до тада је Конде, с енглеском новчаном помоћи, сакупио 6000 коњаника и пешака под Јоханом Казимиром. Пред претњим армије од око 20.000 људи, на маршу са Лоаре на Париз, краљ је прихватио услове удружених противника и [[едикт у Бољеу|едиктом у Бољеу]] (6. мај 1576.) одобрио протестантима верску слободу изван Париза и 8 утврђених упоришта.
 
== Шести и седми хугенотски рат ==
 
Убрзо је, међутим, дошло до формирања Католичке лиге на челу са краљем и до опозива задњег едикта, што је изазвало '''Шести хугенотски рат''' (1576-1577). У Ла Рошелу протестанти су формирали контралигу уз подршку [[Шведска|Шведске]], [[Данска|Данске]], Енглеске и немачких принчева. Хугеноти под [[Анри III Наварски|Анријем Наварским]] су запосели многа места на западу и југу. Но, ускоро је дошло до неслоге између суревњивих протестантских команданата и вођа незадовољника. Настали раздор омогућио је краљевим трупама да 1577. године овладају централним подручјем Лоаре и принуде Ла Рошел на капитулацију; само су хугеноти на југу очували своје позиције. Стога је краљ [[мир у Бержераку|миром у Бержераку]] (17. септембар 1577) могао знатно да смањи права протестаната.
Ред 59:
До истинског мира није дошло јер су неке трупе наставиле борбу самовољно, све до '''Седмог хугенотског рата''' (1579-1580). Конде је 29. октобра 1579. године заузео Ла Фер у Пикардији, али се пред контраофанзивом противника склонио у Немачку. Анри Наварски је 3. априла 1580. године освојио Каор, али не наишавши на одзив становништва, био је принуђен да пређе у одбрану. Краљеве трупе преузеле су иницијативу у Гијени, Лангедоку и Дофинеу. Замор и краљева намера да интервенише против Шпаније у Фландрији довели су до мира у Флеу (26. новембар 1580) којима је потврђено раније стање.
 
== Осми хугенотски рат ==
 
[[Датотека:Le duc de Guise lors de la journee des barricades by Paul Lehugeur 19th century.jpg|мини|лево|Дан Барикада]]
Ред 65:
 
 
Када је 1584. године, након смрти војводе Анжујског, Анри Наварски постао престолонаследник, Католичка лига је, унајмивши уз шпанску помоћ јаке снаге у Швајцарској и Немачкој и подигавши север и центар, присилила краља да опозове све раније едикте и да хугеноте стави ван закона, а њиховог вођу Анрија Наварског лиши свих права. То изазива најдужи и најтежи '''Осми хугенотски рат''' (1585-1598). Анри Наварски је поразио 20. октобра 1587. године са 6000-7000 војника нешто надмоћније католичке снаге под војводом [[Ан Жоајезе|Ан Жоајезеом]]ом у [[Битка код Кутреа|боју код Кутреа]]. Немачки савезници хугенота (8000 коњаника и 14.000 пешака) под командом [[Фабијан Доне|Фабијана Доне]] допрли су до Лоаре где су им католици спречили прелаз, а потом их препадима код Виморија и Оноа принудили да се уз осетне губитке повуку из Француске. Сматрајући да краљ није довољно одлучан у борби против протестаната, вође Католичке лиге су Париским устанком (дан барикада), 12. маја 1588. године присилили краља да [[Руански едикт|Руанским едиктом]] привидно прихвати диктат Лиге. Понижени краљ је наредио да се убије Анри Гиз, а да би укротио побуњене католике у Паризу, помирио се са Анријем Наварским, па заједно опседају Париз са 30.000 људи. У току опсаде, краљ Анри III предао је круну Анрију Наварском као [[Анри IV|Анрију IV]]. Његова се армија, отпадањем католичког племства, смањила за половину, па није могла освојити француску престоницу. Лига је за противкраља изабрала старог кардинала [[Шарл Бурбонски|Шарла Бурбонског]]. Кардиналова војска је под [[Шарл Мајен|Шарлом Мајеном]] располагала са 25-30.000 војника. Краљ Анри IV је код Арка сузбио лигашке трупе и појачан Енглезима извршио неуспели напад на Париз.
 
У [[Битка код Иври-Ла-Батаја|бици код Иври-Ла-Батаја]], 14. марта 1590. године, потукао је надмоћније лигашке трупе. Почетком маја, краљ је поново блокирао париз са 25.000 људи. Шпански војсковођа [[Алесандро Фарнезе]], војвода од Парме, приморао је вештим манервом краља да после четири месеца дигне опсаду Париза. Краљ се потом учврстио у париској области и Нормандији, док су шпанске и савојске трупе, као савезници католика, а очито са територијалним претензијама, упале 1590/1591. у пограничне покрајине Лангедок, Провансу, Дофине и Бретању. Тада је и краљ, ојачан са 4000 Енглеза и 16.800 Немаца, предузео опсаду Руана, који је деблокирао војвода од Парме са Лигом и папином помоћи. У централној области дошло је до равнотеже снага и затишја, али су борбе са наизменичним успесима продужене 1592. године у Бретањи, Лангедоку и Прованси. На крају, краљев прелазак у католичанство 1593. године, извршен у интересу смирења земље, уздрмао је редове Лиге и омогућио му да 1594. године без отпора уђе у Париз. Пошто је 2. августа 1594. године тукао шпанске деблокадне трупе генерала [[Ернст Мансфелд|Ернста Мансфелда]], умирио је Пикардију и Ренс, док су отпор продужиле само још војводе Шарл Мајер, [[Филип Меркер]] и [[Шарл Омал]]. Након краљевог преласка у католичанство, немачка и енглеска помоћ је изостала (почетком 1595. године). Ускоро се краљ измирио са [[Папа Климент VIII|папом]], а Шпанија је почетком 1595. године прешла у отворени рат.
 
==Види још==
 
* [[Катарина Медичи]]
* [[Гаспар Таван]]
Линија 79 ⟶ 78:
 
==Извори==
* [[Војна енциклопедија]], том 3 (530-532)▼
 
▲* Војна енциклопедија, том 3 (530-532)
* Историја Француске (1) – Е. Пероа, Р. Душе, А. Латреј
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Хугенотски_ратови”