Метеор — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
||
Ред 59:
[[Датотека:YarkovskyEffect.svg|мини|десно|250п|'''[[Ефекат Јарковског]]'''<br />1. зрачење са површине објекта<br />2. објект који се креће<br /> 2.1 „поподневна“ страна објекта<br />3. орбита објекта<br />4. Сунчево зрачење]]
Ако је објекат довољно велики да његова површина није униформно загрејана (метеороиди пречника 10 -{cm}- и већи, астероиди) јавља се
С обзиром на то да сви ови ефекти зависе од масе и брзине метеороида, њихова укупна последица је сепарација метеороида истог роја по маси.
Ред 219:
Материјал који долази из хелиона и антихелиона је повезан — у питању су честице чије орбите имају малу [[инклинација|инклинацију]], велики [[ексцентрицитет]] и [[перихел]] на мање од 0,6 [[астрономска јединица|АЈ]]. Ако Земља пресече њихову орбиту пре проласка кроз перихел — виде се као антихелиониди, а ако до колизије дође након проласка кроз перихел — као хелиониди. Хелиониди су најактивнији од маја до јуна (у време дневних ројева [[ζ-Персеиди]] и [[β-Тауриди]]), а антихелиониди у октобру и новембру — што одговара [[Тауриди]]ма. Наведени ројеви су повезани са објектима који имају орбиталне елементе сличне [[комета|комети]] [[2P/Encke|2''-{P}-''/Енке]] ([[Јупитерова фамилија комета]]).<ref name="handbook" />
Тороидални извори су постављени симетрично у односу на апекс, налазе се на око 50° северно и јужно и представљају извор из кога долазе метеороиди са високом [[инклинација|инклинацијом]] орбите. Родитељска тела метеороида који припадају тороидалним изворима нису позната, а од „великих“ ројева се само
==== Апекс ====
Ред 258:
При удару о тло, метеорит прави [[ударни кратер]], а избачени и отопљени материјал земаљског порекла се хлади и формира [[тектит]]е. Код већине тела у Сунчевом систему, не постоји [[вулкан]]ска нити [[Тектонски покрети|тектонска активност]], тако да су ударни кратери метеорита једини одговорни за изглед рељефа.<ref name="eaa" /><ref name="pae" />
До сада је пронађено око 30.000 метеорита, од тога око 24.000 на [[Антарктик]]у, 4.000 у [[Сахара|Сахари]] и 2.000 на другим местима.<ref name="pae" /> Вероватноћа пада неког метеорита на Антарктик није ништа већа него на неком другом месту на Земљи, али су метеорити на Антарктику боље очувани захваљујући ниским и стабилним температурама као и због слабе ерозије услед недостатка површинске воде и вегетације. Метеорите је на вечитом снегу и леду лакше уочити и препознати јер нису помешани са сличним стенама које потичу са Земље.<ref name="21st" /> Осим тога, у материјалу који су [[Пројекат Аполо|Аполо мисије]] вратиле на Земљу са Месеца идентификована су два метеорита ([[хондрит]]и, в. ниже у тексту), а помоћу [[Опортјунити ровер]]а је идентификован један [[гвоздени метеорит]] на
=== Подела ===
Ред 305:
Од дигиталних сензора, у оптицају су -{[[Технологија комплементарног метал-оксид-полупроводника|CMOS]]}- и [[CCD senzor|-{CCD}-]] сензори. Међу њима нема велике разлике, осим што се -{CMOS}- сензор спорије греје и тиме генерише мање шума. Код употребе дигиталних сензора за фотографисање метеора мора се искључити редукција шума, јер се она постиже тако што се са затвореном блендом направи снимак једнаке експозиције као жељени снимак, што значи да фото-апарат снима само 50% времена.<ref name="handbook" />
С обзиром на то да су метеори у близини
Употребом више апарата на истој локацији са различитим видним пољима повећава се вероватноћа да ће бити снимљен неки метеор. С друге стране, постављањем апарата на различитим локацијама али тако да снимају исти део неба, могуће је снимити исти метеор помоћу више камера и прецизније израчунати путању метеора и орбиталне елементе [[meteoroid|метеороида]].<ref name="handbook" /><ref name="guide" />
Ред 341:
[[Датотека:Leonids-1833.jpg|мини|десно|250п|Уметнички приказ пљуска [[Леониди|Леонида]] [[1833]]. године.]]
Следеће године, [[1799]], је са јужне хемисфере посматран пљусак Леонида, али тек 33 године касније ова појава изазива праву револуцију у метеорској астрономији. Пљусак Леонида [[1832]]. године је виђен из Азије и источне Европе када је астроном-аматер Семјонов уочио појаву [[радијант]]а — да сви метеори привидно извиру из једне тачке (или јако уске области).<ref name="fedinski" /> Међутим, за годину рођења метеорске астрономије се најчешће узима
Араго је, након пљуска Леонида, поставио питање колико се може очекивати метеора у ноћи без пљуска и има ли још пљускова осим новембарских. Одговор на ово питање је потражио [[Адолф Кетеле]], оснивач и директор опсерваторије у [[Брисел]]у чија је страст била статистика. У излагању пред Крањевском академијом наука и уметности у Бриселу, [[3. децембар|3. децембра]] [[1836]], Кетеле је изнео запажање да се у просеку може очекивати 8 метеора на сат, али да је запазио и појачану активност метеора између 8. и 15. августа. Амерички физичар и геолог Џон Лок је већ [[11. август]]а [[1834]]. у једном малом дневном листу у [[Синсинати]]ју описао своје запажање да постоји метеорски рој чији је максимум око [[9. август]]а, а радијант у [[Персеј (сазвежђе)|Персеју]], по чему је овај рој добио назив [[Персеиди]]. Независно од Лока и Кетелеа, Едвард Херик, библиотекар на [[Jejl|Јејлу]], је открио постојање овог августовског роја, а анализом старих записа нашао је 7 помињања Персеида, од [[1029]]. у [[Египат|Египту]] до 1833. у [[Енглеска|Енглеској]]. Херик је своје запажање објавио јануара [[1838]]. Већ следеће године, Херик је објавио Кетелеово запажање да су Персеиди познати већ вековима међу верницима Енглеске и Немачке као „ватрене сузе [[архиђакон Лаврентије|светог Лаврентија]]“, римског архиђакона који је мучен и погубљен [[10. август]]а [[258]].<ref name="williams" /><ref name="st" />
Ред 364:
[[Датотека:Jodrell bank Hut 1945.jpg|мини|десно|250п|[[Џрдел Бенк опсерваторија|Џордел Бенк експериментална станица]] [[1945]].]]
[[Датотека:Jodrell Bank Radio Telescopes - geograph.org.uk - 949709.jpg|мини|десно|250п|[[Радио телескоп]]и у Џордел Бенк опсерваторији данас.]]
Када је [[12. фебруар]]а [[1942]]. 20 немачких бродова испловило из [[Брест (Француска)|Бреста]], а британски [[радар]]и нису опазили овај покрет због сметњи које су имали, Армијска оперативна истраживачка група (''-{Army Operational Research Group}-'') је добила задатак да истражи овај проблем. Задатак је поверен [[Џејмс Стенли Хај|Џејмсу Хају]], британском физичару. Хај је установио да је сметња била последица појачане активности Сунца. Осим тога, закључио је да су радарски сигнали који су погрешно тумачени као трагови ракета [[V-2]] заправо трагови метеора. Ове своје закључке је Хај смео да објави тек по завршетку [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Након Другог светског рата, већ
==== Видео-посматрања метеора ====
| |||