Јеврем Марковић — разлика између измена

| чин = МајорПотпуковник

'''Јеврем Марковић''' ([[Зајечар]], [[18. мај]] [[1839]] — [[Јавор (планина у Србији)|планина Јавор]], [[5. септембар]] [[1878]]) је српски социјалиста, борац у [[Јануарски устанак|Пољском устанку]] 1863. године, бивши [[Народна радикална странка|радикалски]] посланик и старији брат [[Светозар Марковић|Светозара Марковића]]. Стрељан је 1878. године због учешћа у [[Тополска буна|Тополској буни]]. Његов гроб се налази на Јагодинском гробљу.

'''Јеврем Марковић''' је рођен [[18. мај]]а [[1839]]. у [[Зајечар]]у, од мајке Стане Здравковић (чији је отац био Јеремија Здравковић тадашња водећа личност Црноречког округа) и оца Радоја Марковића. Отац Радоје је био као младић писар у трговачкој компанији у власништву [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]] која се бавила увозом соли[[со]]ли, да би потом 1833. био постављен за писара среза вражогрнског са седиштем у Рготини. Премештај за [[Јагодина|Јагодину]] Радоје Марковић је добио 20. новембра 1851. године и следеће године 12. фебруара постао је начелник среза Ресавског.

Школовање је наставио у Неготинској полугимназији, док се породица није преселила у Јагодину када је почео да похађа Крагујевачку полугимназију (1852). Четврти разред крагујевачке полугимназије завршио је јуна 1854. године, када је школовање наставио у Београду. Завршивши гимназију у Београду[[Београд]]у, уписао је 1855. године [[Војна академија (Београд)|Војну академију]], као питомац треће класе. Војну академију је завршио 1860. године, као четврти у класи.

Српска влада је послала групу официра на стручно усавршавање у [[Пруско краљевство|Пруску]], међу њима је био и Јеврем Марковић. Официри су кренули 1. децембра 1861. за Пруску и стигавши тамо одређен је за коњичко усавршавање. Јеврем Марковић је учествовао у Пољском устанку који је почео јануара 1863. године. Био је командант једног пољског коњичког ескадрона, што је формацијски одговарало чину пуковника. Њега су пруске власти ухватиле 17. априла исте године на делу Пољске која је била под влашћу Пруске.

Јеврем Марковић се враћа у Јагодину октобра 1864. године пошто је изгубио државну стипендију због учешћа у Пољском устанку. Враћен је у активну службу са чином потпоручника у пионирској полубатерији. Убрзо је постављен за професора у Артиљерској школи и даље са чином потпоручника. Чин поручника добија 1867. године, а две године касније због сукоба са намесницима даје оставку на војну службу. Радио је са Другом бугарском легијом, која је основана у Београду 1867. године, која је требала да буде окосница бугарског официрског кадра. Постао је њен командант место [[Јован Драгашевић|Јована Драгашевића]]. Као командант је оцењен од стране [[Бугари|Бугара]] као изузетно строг, али правичан. Његова предавања су цењена, па је бугарски револуционар [[Васил Левски]] тражио да му набаве Јевремова предавања која би служила у обуци бугарских устаника. Бугарска легија је расформирана због недисциплине априла 1868. године.

Јеврем Марковић оженио се [[Бајићи#Јелена-Илка Марковић, рођ. Бајић|Јеленом Илком Бајић]] 24. бовембра 1867. године. Нису имали деце. Илка је извршила [[Илкин атентат|атентат]] на краља Милана Обреновића 11. октобра 1882. године.

Јевреме Марковић припадао је левом крилу [[Уједињена омладина српска|Уједињене омладине српске]], која се није слагала са политком [[Михаило Обреновић|кнеза Михаила]]. И поред тога кнез Михаило је рачунао на њега у плановима за ослобођење српског народа од стране власти. По Јеврему Марковићу сва питања у Србији су се сводила на ослобођење и уједињење српства. После убиства кнеза Михаила Обреновића Јеврем Марковић се изјаснио за останак на престо династије [[Обреновићи|Обреновић]]. Под утицајем свога брата Светозара Марковића и левог крила Уједињене омладине српске окреће се унутрашњим проблемима [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]]. Тада долази у сукоб са намесницима [[Миливоје Петровић Блазнавац|Миливојем Петровићем Блазнавцем]] и [[Јован Ристић|Јованом РистићеРистићем]]. Њих напада преко листа [[Панчевац]] током 1869. и 1870. године. Приликом избора за посланика Народне скупштине 1869. године Јеврем Марковић је дошао у сукоб са [[Либерална странка (Србија)|либералима]] па је бачен у затвор и у Чачак премештен на службовање. Одмах августа 1869. подноси оставку у војној служби. После тога Јеврем се још више уплео у полтику, подржавао је напредне омладинце. Постаје сарадник листа првог социјалистичког листа [[Раденик]] где је написао серију чланака о оправданости изградње железичке пруге кроз Кнежевину Србију, где је изразио сумњу о користи пруге. У време демонстрација у Крагујевцу, познатих као Црвени барјак, Јеврем Марковић је заједно са [[Никола Пашић|Николом Пашићем]] долазио до Крагујевца код [[Павле Вуковић|Павла Вуковића]]. Кандидовао се за народног посланика 1871. године из Јагодине. Његов брат Светозар Марковић је вршио агитацију преко зборова у Јагодини, Левчу и Јасеници. Победио је бладиногвладиног представника на изборима Мијалка Раденонковића са 120 према 108. Пошто ниједан није имао подршку више од половине бирача избори су поновљени и на којима је победио владин преставник услед репресије локалних и државних власти. На следећим изборима 1874. године Јеврем МарковићеМарковић је и поред репресије државних власти изабран за народног посланика са 115 гласова, али је тај његов избор поништен. Велики ударац за Јеврема Марковића била је смрт његовог брата Светозара Марковића 1874. године који је умро у Трсту[[Трст]]у. Јеврем Маррковић је постао ипак народни посланик после оставке народног посланика из Јагодине 1875. године.

Када је Србија [[Први српско-турски рат|објавила рат Турској]] 1876. године Јеврем Марковић поднео је оставку на место народног посланика и затражио да га распоред у неку војну јединицу. Постављен је у чину генералштабног мајора и био је послат у Шабачку бригаду која се борила на Јавору.' Постављен је за шефа штаба Ибарске војске средином јула 1876. године. На ратишту је оболео од дизинтерије па је упућен на лечење у Јагодину и Ћуприју. Одликован је медаљом за храброст и орденом Таковског крста. Распоређен је после примирја за инспектора српске коњице у војном министарству 22. новембра 1876. године. На почетку [[Други српско-турски рат|Другог српског-турског рата]] постављен је за команданта Књажевачке војске. Учествовао је у ослобођењу [[Бела Паланка|Беле Паланке]], Пирота[[Пирот]]а и Ниша[[Ниш]]а, чак је био псотављен за команданта Пирота. Књажевачка војска је после тих успеха послата да ослобађа [[Косово]] где је стигла до линије Трпеза-Мачија стена-Хртица и где их је затекло примирје.

Јеврем Марковић оптужен је за учествовање у Тополској буни после чега је затворен и осуђен на смрт. Стрељан је 12. маја 1878. године у [[Аранђеловац|Аранђеловцу]] испред зграде код минералне воде.