Марински процес — разлика између измена

Агенс маринског процеса чини [[кинетичка енергија]] стајаћих (условно речено стајаћих) вода. Ове, „стајаће“ воде су у непрекидном кретању, које се обавља у виду [[Водени талас|талас]]а, [[плима и осека|плиме]] и [[плима и осека|осеке]] и [[морске струје|морских струја]].

[[Талас]]иТаласи представљају најзначајнији вид преноса [[енергија|енергије]] са једног краја водене површи на други. Узрок настанка таласа може бити двојак – могу настати под дејством [[ветар|ветра]], али и под дејством [[ендоген]]е активности. Таласи који настају под дејством ветра знатно су мањих димензија од оних који настају услед ендогених активности. Њихова просечна висина је 3 – 4 -{m}-, али може достићи и 10 – 20 -{m}-, а [[осцилације|осцилаторно]] кретање воде осећа се до дубине од 10 -{m}- <ref>Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. ''Геоморфологија''. Београд: Завод за уџбенике и наставна средтсва</ref>. Највећу снагу ови таласи имају у приобалном делу. Тада осцилаторно кретање воде прелази у хоризонтално, па талас удара у обалу великом снагом.

[[Плима и осека|Плима]] и [[плима и осека|осека]] највећи утицај имају у приобалном региону, где дубина [[море|мора]] не достиже више од неколико десетина метара. Немају разорну моћ, већ се њиховим дејством само премешта и обрађује материјал који је настао дејством [[талас]]аталаса. Због тога се може рећи да је, у маринском процесу, утицај овог фактора само транспортни. У великим [[језеро|језерима]], плима и осека немају никакав морфолошки утицај.

Уобичајени назив за ерозију стајаћих вода је '''абразија'''. Овај термин потиче од латинске речи ''-{abradere}-'', што значи ''стругати''. Абразија се може вршити на два начина – посредно и непосредно. Непосредна абразија одвија се под дејством [[кинетичка енергија|кинетичке енергије]] [[Водени талас|талас]]а, док је посредна абразија проузрокована ударом таласа који носи већ еродовани материјал, а којим се абразија врши. Оба типа абразије изазивају [[колувијални процес]], као пратећу појаву.

Непосредну абразију обављају таласи ударом у [[стене|стенску масу]]. При томе су највећи [[притисак|притисци]] у области директног удара, која се назива ''млат''. Под таквим притиском се разара стенска маса, и онај део који је припремљен [[елувијални процес|физичко-хемијским процесима распадања]], као и матична [[стене|стена]] која није била изложена никаквим утицајима. Такође, разарање стенске масе може се вршити и сабијањем ваздуха у [[пукотина|пукотине]]. Сабијање врше [[талас]]италаси, ударањем у стенску масу. Тиме се ваздух гура све даље кроз пукотине. С обзиром на то да је ваздух, због сабијања, под притиском, он има значајно дејство на разарање стене.

Транспорт материјала насталог непосредном или посредном абразијом, односно [[колувијални процес|колувијалним процесом]], обављају [[Водени талас|талас]]и. У знатно мањој мери, транспорт обављају [[плима и осека|плима]] и [[плима и осека|осека]]. Транспорт материјала обавља се у уској [[обала|приобалној]] зони, која изузетно, може бити и хектометарског реда величина.

Утицај наборних структура углавном је везан за оријентацију [[Слој (геологија)|слој]]евитости стенске масе у односу на правац дејства агенса маринског процеса. У оквиру утицаја наборних структура на развој маринског процеса, издвајају се 4 случаја:

* ''нагиб ка копну'' - када је нагиб (пад) слојева стена ка копну. Овај случај је најнеповољнији за [[обала|обалу]], због тога што [[Водени талас|талас]]и поткопавају обалу у нивоу њиховог дејства. На тај начин, вода брзо продире у међуслојне [[пукотина|пукотине]], што ремети равнотежу стенске масе. Стена се брзо разара, и обалска линија се помера ка унутрашњости копна;

Ерозиони или абразиони облици настају ерозионим дејством [[Водени талас|талас]]а на [[стене|стенску]] масу. У ову групу облика убрајају се и облици који, заправо, представљају резидуалне облике, тј. остатке иницијалног [[рељеф]]а који су заостали после дејства маринске ерозије. Групи ерозионих облика маринског процеса припадају: [[клиф]], [[таласна поткапина]], [[плитваци]] и [[шкоље]] и [[подводна тераса]].

Таласна поткапина је [[пећина|полупећина]] која је настала дејством непосредне и посредне маринске ерозије у зони дејства [[Водени талас|талас]]а на [[обала|обалу]]. Најчешће се јављају на стрмим обалама, са повољним утицајем склопа терена, поготово [[пликативни склоп|пликативног склопа]], тј. код стенских маса код којих је пад слојевитости ка обали или имају хоризонталну слојевитост. Димензије таласних поткапина су метарске до декаметарске.

Шкоље представљају остатке некадашњих [[клиф]]ова, који се сада налазе далеко од [[обала|обале]], и за време [[плима и осека|плиме]] штрче изнад воде. Плитваци представљају исти тип облика, али су потопљени и на површини се појављују само за време [[плима и осека|осеке]]. Развој померања ових облика од обале зависи од [[геолошка грађа|геолошке грађе]] и иницијалног [[рељеф]]а обале, као и од правца надирања [[Водени талас|талас]]а и њихове снаге. У процесу настанка шкоља и плитвака, поједини делови клифова заостају као оштри, ''истурени ртови'', који временом таласи одсецају од копна.

Марински процес почиње [[трансгресија|трансгресијом]] или [[регресијаРегресија (геологија)|регресијом]] [[море|мора]], односно преласком мора на нови ниво. Процес се развија током релативног [[геотектоника|тектонског]] мировања. Завршава се новом трансгресијом или регресијом, тј. напуштањем старог и довођењем мора у нови ниво са [[копно]]м.

{{reflist|2}}