Љубомир Ковачевић — разлика између измена

| држава_смрти = [[Краљевина Југославија|Краљевина СХС]]

'''Љубомир Ковачевић''' ([[Петница (Ваљево)|Петница]], 4/[[16. јануар]] [[1848]] — [[Врњачка Бања]], 19. новембар/[[2. децембар]] [[1918]]) је био [[списак српских историчара|српски историчар]] и политичар. Један је од зачетника критичке [[Историографијаисторија|историографије]] у [[Србија|српској]] науци.

Брзо је постао члан [[Српско учено друштво|Српског ученог друштва]]. Био је изузетно активан у готово свим ондашњим српским културним и научним установама. Био је председник [[Српска књижевна задруга|Српске књижевне задруге]]. За академика га је именовао [[милан Обреновић|краљ Милан Обреновић]] [[1887]]. а након пензионисања [[ПантелијаПанта Срећковић|Пантелије Срећковића]] предавао је историју на Великој школи. Био је министар просвете у кабинету [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]] између [[1895]]. и [[1897]]. године. Значајан је његов пројекат закона којим је [[Министарство просвете Краљевине Србије|Министарству просвете]] ускраћено право да поставља професоре на великој школи. Током његовог деловања настава на високој школи се примакла универзитетском нивоу јер су ученици морали „радити и у семинарима, заводима и лабораторијама“<ref>[[Енциклопедија српске историографије]], приредили [[Сима Ћирковић]] и [[Раде Михаљчић]], одредница Љубомир Ковачевић, [[Београд]] [[1997]].</ref>. Наставничку делатност прекинуо је због обавеза у [[Српска краљевска академија наука и уметности|Српској краљевској академији]]. У овој научно-културној установи био је секретар одсека за друштвене науке а затим је постао главни секретар академије. Постао је државни саветник [[1912]]. године једногласном одлуком Народне скупштине. Учествовао је у два [[Српско-турски ратови|српско-турска]] рата ([[1876]] — [[1878]]) а у [[Први балкански рат|Првом балканском рату]] погинуо му је син јединац.

Писао је средњошколске уџбенике. Са [[Љубомир Јовановић|Љубомиром Јовановићем]] је отпочео писање обимне историје српског народа али она није довршена. Прекида се са [[1020]]. годином. Сакупљао је и објављивао изворе. Истовремено са [[Ватрослав Јагић|Ватрославом Јагићем]] објавио је [[СветостефанскаПовеља хрисовуљакраља Милутина манастиру Бањска|Светостефанску хрисовуљу]]. Између ова два издања не постоје значајније разлике. Пажљиво је припремао за објављивање збирку светогорских повеља чије је исписе направио [[1894]]. године. Ова збирка делимично је пропала у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. Део исписа које је направио издао је Стојан Новаковић у књизи ''[[Законски споменици српских држава средњег века]]''.

Највећи број његових расправа односи се на проблематику одвајања предања од поузданих извора. Као и [[Иларион Руварац]] одлучно је побијао истинитост легенде о убиству цара Уроша и о издаји Вука Бранковића. После објављивања ових радова уследила је жестока полемика са романтичарским историчарима, српским Пантелијом Срећковићем и руским [[Владимир Качановски|Владимиром Качановским]]. Тек је [[Константин Јиречек]] завршио ову полемику доказујући документима из [[Дубровачки архив|Дубровачког архива]] да је цар Урош надживео краља Вукашина Мрњавчевића. Студијом ''Вук Бранковић'' доказао је да овај српски великаш није издао [[Кнезлазар ЛазарХребељановић|кнеза Лазара]] [[Бојкосовска на Косовубитка|на Косову пољу]] [[1389]]. године. Користио је све, у том тренутку, расположиве изворе. Утицај традиције био је толико јак да је теорија о издаји Вука Бранковића нашла места и у уџбеницима. Због непоколебљивог става Љубомира Ковачевића су означавали као народног издајника иако је био велики патриота.

* ''[[Стефан Лазаревић|Деспот Стефан Лазаревић]] за време [[Грађански рат у Османском царству|турских међусобица]] ([[1402]] — [[1413]]), [[1880]].''

* ''И опет [[вукашин Мрњавчевић|краљ Вукашин]] није убио [[Царстефан Урош V|цара Уроша]], [[1884]].''