Алексеј Јелачић — разлика између измена

| http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Podolia/proskovuezd.htm</ref>, претпостављају да је из имућније породице. Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у [[Санкт Петербург]]у [[1914]]. године. Исте године примљен је за [[асистент]]а на катедру за [[Историја Русије|руску историју]] истог факултета. Године [[1917]]. прелази на Универзитет светог Владимира у [[Кијев]]уКијеву и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодержавие и народ в России XVIII века“ (Самодржавље и народ у Русији 18. века). Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до [[1920]]. године.

Године [[1920]]. емигрира у [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]] и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као гимназијски професор у [[Скопље|Скопљу]] ([[1920]]–1920–[[1924]]), [[Пљевља|Пљевљима]] и [[Приштина|Приштини]] ([[1924]]–1924–[[1925]]). У [[Љубљана|Љубљани]] је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", што је први темељитији рад на наведену тему уопште<ref>

| Јарослав Шидак, „Студије из хрватске повијести за револуције 1848-49“, Загреб 1979.</ref>. Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и [[Западни Словени|западнословенске]] историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи [[Политика|Политикин]] дописник из Скопља. Из Скопља је краће време избивао [[1932]]. када наставникује у [[Крушевац|Крушевцу]]. По избијању рата [[1941]]. премештен је на рад у [[Лесковац|лесковачку]] гимназију. У [[Београд]]у је умро 20. октобра [[1941]]. године и покопан је на руском гробљу.