Давитељ против давитеља — разлика између измена

|[[Живојин Миленковић|Жика Миленковић]] || инспектор Гане

|[[Драгомир Станојевић|Бата Камени]] ||

Књига „У брдима, хорори: српски филм страве“ аутора Дејана Огњановића, која се бави [[србија|српским]] [[хорор филм|хорор]] [[филм]]ом, обрађује и филм „Давитељ против давитеља“. Филм је окарактерисан као [[parodija|пародија]], односно „постмодерна спрдња“.<ref>[http://www.popboks.com/tekst.php?ID=5965 Попбокс: Проклетиња Џ. М.]; датум: 3.10.2007.</ref><ref>[http://www.novikadrovi.net/razno/5-razno.php Нови кадрови: „О књизи Дејана Огњановића“]; датум: 4.1.2008.</ref> У књизи се наводи да је то први филм таквог [[жанрžanr|жанра]]а у Србији, а по квалитету и једини, јер филм „[[Вампири су међу нама]]“ [[зоран Чалић|Зорана Чалића]], према мишљењу аутора не заслужује чак ни детаљнију анализу. Међутим, аутор признаје да четврти Шијанов филм није постигао успех његових претходних филмова у време када се појавио, због свог „урбаног аспекта“ и „превише помереног нивоа стилизације и жанровске персифлаже“. Ипак, филм је временом достигао [[култ]]ни статус. У овом филму има и много више хорора, који је по мишљењу аутора књиге, највише заслуга косценаристе Небојше Пајкића. Наводе се и утицаји иностраних остварења попут филмова [[италија]]нских аутора, [[Алфред Хичкок|Хичкоковог]]овог [[Психо|Психа]], као и других америчких трилера попут „[[бостонски давитељ|Бостонског давитеља]]“ из 1968.<ref name="књига">[http://www.novikadrovi.net/kritike/67-kritika.php Нови кадрови: „Давитељ против давитеља“]; датум: 17. 1. 2008. (Из књиге: У брдима, хорори: српски филм страве, аутора Огњановић Дејана, Нишки културни центар, Ниш. {{page|2007|978-86-83505-55-5|pages=}})</ref>

Према Огњановићу, [[надахнуће|инспирација]] за [[едип]]овски лик Пере Митића несумњиво потиче од класичног психо-убице, [[норман Бејтс|Нормана Бејтса]]. Тврдњу поткрепљује особинама лика који је стидљив, [[секс]]уално инхибиран и инфантилно фиксиран на мајку. Даље наводи да је Ташко Начић беспрекоран у овој улози, чак толико да је „немогуће замислити било кога другог као првог српског (филмског) давитеља“. Такође, хвали и квалитет глуме Рахеле Ферари. Њен религиозни и луцидни лик, као и непостојање оца у тој породици је могућа [[алузија]] на филм [[Кери (филм из 1976)|Кери]] из 1976. Такође, могуће су и асоцијације са другим остварењима; [[готик рок|готик]] атмосфера у породичном окружењу давитеља је налик на италијанске хороре из шездесетих, а остварена је [[дизајн]]ом сценографа [[вељко Деспотовић|Вељка Деспотовића]], док су сцене снимљене у монохроматском, зеленкастом тону каквим се у таквим филмовима потенцирају [[некрофилија|некрофилни]] амбијенти. Неспособни инспектор Страхињић са танким брчићима и унезвереним погледом подсећа на инспектора [[Клузо]]а из серијала [[блејк Едвардс|Блејка Едвардса]] о „[[Пинк Пантер]]у“ (са тим што овде он, а не његов шеф, доспева у обложену собу луднице да би своје фрустрације истресао на гуменој лутки). Спиридон Копицл подсећа на ликове које је тумачио [[Вуди Ален]] у својим ранијим остварењима, док је једино лик који тумачи Соња Савић најмање профилисан и по речима аутора „танко написан и оживљен једино Соњиним идиосинкратичним маниризмом“. За разлику од претходних Шијанових филмова, споредни ликови су сведени и слабо се истичу, што је могући разлог „слабијег дејства овог филма“. Осим других филмова, на „Давитеља“ је утицао и стрип „[[Алан Форд]]“, што се може уочити у сцени у којој лик дебеле сусетке „препознаје“ полицајца у цивилу. Међутим, сва та жанровска смеша на моменте делује неуједначено. Музика на моменте делује сувише бомбастично, а поједини коментари непотребни.<ref name="књига"/>