Капуера — разлика између измена

{{Без извора}}

 

Капуера је била забрањена у [[Бразил]]у, и током времена постојала је стална борба да се та забрана одржи, као и да се одржи контрола над сиромашнима и криминалцима који су је највише практиковали. За њих капуера није била само игра, већ и начин самоодбране и преживљавања. Све до [[1937]]. капуера је била забрањена у Бразилу. Од тада, капуера се брзо ширила и данас је практикује хиљаде људи свих годишта и оба пола. За неке она је хоби, за друге она је стил живота.

 

Током 16. века, приобални Бразил је, као [[Португал]]ска [[колонија]], постао далеко највећи произвођач [[шећер]]а и осталих сировина у западном свету. Таква потреба за [[робови]]ма је натерала Португал да из већ поробљене и трговински разрађене западне [[Африка|Африке]], започне и њихов транспорт у [[Јужна Америка|јужну Америку]]. Од укупног броја поробљених црнаца који су транспортовани у [[Нови Свет]], Бразил је био процентуално највећи увозник робова са преко 40%. Не зна се колико је тачно афричких црнаца било депортовано у Бразил, али уочи укидања ропства [[1888]]. године, у Бразилу је било око 3 милиона црнаца а укупан број становништва тада је достигао 5 милиона људи. Трговина робовима је обављана директно са Африком а не преко посредника (као што је био случај у [[Северна Америка|северној Америци]]), тако са су постојале чврсте везе између највећих бразилских лука ([[Салвадор]], [[Ресифе]], [[Рио де Жанеиро]]) и лука на [[Робовска обала|Робовској обали]] ([[Видах]], [[Лагос]], [[западна Африка]]). Насељавање робова је кренуло са североистока државе ([[Баија]]) али се убрзо раширило и северније ([[Марањан]], [[Пернамбуко]]) и јужније ([[Рио де Жанеиро]], [[Минас-Жераис]]) од Баије. Црнци робови који су се нашли у Бразилу припадали су следећим народима: [[Јоруба]] (који су се у Бразилу звали Наго), [[Еве]] (Џеџе), [[Ашанти]], [[Фанти]] (Акан), [[Дахомејци]] и групи народа који су припадали исламској религији: [[Тапа]], [[Хауса]], [[Мандинго]], [[Фулбе]]. Депортовани су и народи и из јужноафричког подручја насељени народима [[Банту]], углавном из [[Ангола|Анголе]], [[Мозамбик]]а и [[Конго|Конга]]. Мада су се црнци Бразила мешали терироријално и са белцима и једни са другима, били су насељени у знатној мери према етничким групама. Да би спречили уједињење различитих етничких група и њихове побуне, робовласници су подстицали развијање елемената племенских култура које су их раздвајале. Тако се дешавало да су се одређене групе бориле против робовласника али и против осталих црначких паганских група.

 

Постоји много теза које покушавају да дају одговор на питање где је и како настала капуера: неки облик капуере је већ постојао у Африци али је у Бразилу попримио садашњу форму и назив; капуера је настала мешањем афричких народа и њихових култура у руралним деловима Бразила (Салвадор, Рио де Жанеиро)... За сваку од ових теза има много аргумената али се о њима и данас воде полемике.

 

Капуера је бразилска, и током времена се мењала, толико је сигурно. Настала је као вид отпора поробљивачима, кроз који се провлачи много тога истовремено. Тако су робови могли да вежбају и борбене технике, и да помоћу музике и песама преносе традицију, историју, славе велике вође устанака, а да то у очима газда изгледа безопасно. Ипак, на многим имањима, од [[1814]]. године, капуера и остали облици Афричке културе су били забрањени.

 

После ослобођења, црнци у Бразилу су постајали пуноправни грађани. [[1798]]. године од пописаних 1.988.000 црнаца 406.000 је било слободно. Двадесет година касније, [[1818]]. године број слободних црнаца је био 585.000, што је стварало услове за потпуно укидање ропства, што се и десило 1888. године. Од тог тренутка, слободни људи су кренули да насељавају веће градове у потрази за послом. Како посла није било довољно за све, многи од бивших робова су оснивали или су се прикључивали криминалним бандама. Наставили су да се баве капуером, која је сада постала повезана са криминалом и активностима које су биле усмерене против владајуће класе. Као резултат тога, капуера је била забрањена законом ([[1892]]), и онима којима који су је практиковали биле су изрицане велике казне. Игре капуере су често одржаване на местима одакле је лако побећи, а постојао је и посебан ритам (каваларија) који се свирао у случају да долази полиција. Да би се што лакше сакрили од закона, капуеристи су често имали и по неколико различитих надимака, којим би сакривали своје стварне идентитете. Тај обичај је остао и данас. Скоро сваки капуериста има свој надимак (апелидо). Тај надимак се најчешће добија од стране старијих капуериста и мајстора а обично представља неку физичку карактеристику особе која га носи, стил играња или пак карактерну особину.

 

Капуера је призната као национални спорт [[1937]]. године, када је у Салвадору, мајстор Бимба (-{Manoel dos Reis Machado}-) отворио прву школу која је регистрована пред законом. Школа се звала -{Centro de Cultura Fisica Regional}- (Регионални центар физичке културе). Систематизовано учење мајстора Бимбе које је названо -{Capoeira Regional}-, је извршило велики утицај на свет капуере.

 

 

Многи сматрају да је због безконтактног карактера капуера неефикасна.

 

== Види још ==