Пријатељи (мемоари) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pravopis; козметичке измене |
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
||
Ред 30:
== [[Мића Поповић]] и пријатељи ==
Ово поглавље романа је најдуже, јер у њему Ћосић описује и највише пријатеља и пријатељстава. Добрица Ћосић је први контакт са [[Мића Поповић|Мићом Поповићем]] имао јануара [[1945]]. године, када му је као уреднику „Младог Борца“ стигло Поповићево писмо у коме он тражи да се распореди у борбену јединицу како би осетио жар борбе и добио мотиве за слике. Ћосић је био импресиониран том храброшћу, јер је у то доба отворен крвави Сремски фронт. Молба му је услишена и он је послат на Фронт, где је код Грачанице и рањен. [[Мића Поповић]] је први пут чуо о Ћосићу од своје девојке, скојевке, коју је Добрица „комунистички критиковао, јер воли једног декадента“. Убрзо су се и упознали. У то доба
Тада, крајем четрдесетих година прошлог века је једна група пријатеља почела да се окупља у Симиној Улици 9. Између осталих ту су били: [[Добрица Ћосић]], [[Михиз]] ("Биографију о другима“ види као „заветну књигу њиховог нараштаја"),
Са сигурношћу се може рећи да су дружења у Симиној 9. на Ћосићев књижевни рад оставила упечатљив и неизбрисив траг. Остатак овог поглавља се бави сваким од „симиноваца“ понаособ.
Ред 40:
[[1939]]. године млади [[Ској]]евац [[Добрица Ћосић]] је у Букову код [[Неготин]]а учио Средњу пољопривредну школу. У то доба је први пут чуо [[Оскар Давичо|Давичове]] револуционарне стихове, којима се толико одушевио да је желео да му се, уколико погине они напишу на споменику. Тек после рата у Београду [[1945]]. године сазнао је да је те стихове писао Оскар Давичо. Тада је први пут прочитао и одмах напамет научио Давичову песму „Србија“, коју Ћосић сматра „најбољом патриотском песмом на српском језику“. У јесен [[1948]]. године Ћосић и Давичо су први пут разговарали у Агитпропу ЦК КП Србије (чији је члан Добрица био), где га је Добрица позвао да га мобилише у агитациону борбу против Резолуције Информбироа. После тог првог разговора они су одмах постали другари: све што би написали или планирали да напишу прво су читали један другоме. Оскар је први прочитао Ћосићев први роман „[[Далеко је Сунце (филм)|Далеко је сунце]]“ и убедио га у његову књижевну вредност; Ћосић Давича назива „књижевним учитељем“. Обојица су били чланови редакције часописа „Нова мисао“, покренутог [[1953]]. под идеолошким руководством Милована Ђиласа.
Пријатељство Оскара Давича и Добрице Ћосића потрајало је до Брионског пленума 1. јула [[1966]]. године и Титовог јавног обрачуна са [[Александар Ранковић|Александром Ранковићем]]. Давичо је био члан ЦК СК Југославије, и то на Ћосићев предлог [[Александар Ранковић|Ранковићу]], пошто је Добрица то место одбио [[1964]]., јер је тада био већ озбиљно поколебан титоиста. [[Антоније Исаковић]], [[Оскар Давичо]] и
Све што је Ћосић написао после "[[Бајка|Бајке]]", коју је читао у рукопису и сматрао „генијалном књигом“, а Ћосић ју је посветио иако су се били разишли пре но је књига објављена, Давичо је сматрао „слабом литературом, са непријатељском антикомунистичком тенденцијом“. Убрзо је Ћосић скинуо посвету Давичу са следећег издања „Бајке“, чему су се Добричине супруга Божица и кћерка Ана (чији је Оскар био кум, па јој је дао и име своје јунакиње у роману „Песма") противиле.
== [[Танасије Младеновић]], друг до краја ==
Ред 75:
Док је Ћосић био председник [[Српска књижевна задруга|Српске књижевне задруге]], Селимовић је био члан главног одбора. Селимовић је бранио Ћосића од напада врха [[Савез комуниста Србије|СК Србије]], а остао је забележена његова храбра одбрана Задруге на састанку партијског актива, коме су присуствовали партијски функционери Латинка Перовић, Милан Милутиновић и други.
Када га је [[1971]]. задесио први мождани удар, Ћосић је сео на воз и посетио га у [[Сарајево|Сарајеву]]. Тада га је Селимовић замолио да му потражи стан у
Убрзо после другог можданог удара, [[1976]]. године, Селимовић постаје везан за кревет, и од тада па до његове смрти Ћосић га, са заједничким пријатељима, свакодневно обилази и покушава да га орасположи.
У свом тестаментарном писму [[Српска академија наука и уметности|САНУ]] из
Меша Селимовић умро је [[11. јул]]а [[1982]]. године.
Ред 85:
== [[Петар Џаџић]], критичар социјалистичког реализма ==
Петар Џаџић и Добрица Ћосић, будући академици [[Српска академија наука и уметности|САНУ]], упознали су се [[1953]]. на књижевној вечери у Клубу студената књижевности. Ту ноћ њих двојица су провели у шетњи и разговору, а Ћосић је већ сутрадан објавио својим пријатељима да је пронашао писца. Највећи део записа о пријатељству са Петром Џаџићем је заправо текст који је Ћосић изговорио на промоцији Џаџићевих сабраних дела [[1989]]. године. Џаџић за Ћосића, осим емотивног, јер су били пријатељи, има и професионалан значај: наиме, помогао му је читајући рукописе и изричући критике његових дела: [[Грешник]]а, [[Отпадник]]а и [[Верник]]а, о чему Добрица пише: "''Ако је [[Михиз]] читајући рукописе мојих романа у пријатељској љубави био склон да ми превиди и опрости мане, Петар Џаџић ми у пријатељској оданости није опраштао мане; свесно и педантно их је записивао док је читао рукописе
Петар Џаџић је умро [[1996]]. године.
Ред 137:
"''Нема данас српског писца који је код публике толико омиљен колико је омиљен [[Момо Капор]]. У мом нараштају једино су [[Бранко Ћопић|Бранка Ћопића]] и [[Десанка Максимовић|Десанку Максимовић]] људи толико волели. Од келнера до генерала, од таксиста до научника, од домаћица до балерина, од ђака до професора, сви читају Мому Капора. Док је постојала Југославија уз [[Срби|Србе]] и [[Босанци|Босанце]], подједнако су га читали и [[Хрвати]] и [[Македонци]]. Тиражи његових књига износили су и неколико стотина хиљада примерака... Даром да све што види и чије претвори у причу, да обично учини поетичним духом и маштом, пркосом и храброшћу, Момо Капор је видао живе ране својих савременика на крају [[20. век]]а, за све најкраћег, за Србе најдужег века.''"
== Ненад Неша Михајловић, виноградар-интелектуалац ==
Неша Михајловић је виноградар из села [[Мијајловац|Мијајловца]], у близини [[Трстеник]]а. Он је виноградар који има библиотеку од пет хиљада књига. Осим што су земљаци, Нешу и Добрицу повезује и жеља за знањем и љубав према књижевности: "''Неша Михајловић не импресионира наступом: он је бољи резач, прскач и подрумар но приповедач. Он воли да слуша, а не да прича и приказује знање. И кад он нечему прича, оскудно прича, али доказује да више разуме него што уме да каже. Неша је у чину, делу, односу, а не у речима. Он је хабитусом земљоделац: човек њиве и винограда, лозе и кукуруза, воћке и стоке. Он није конзервативан ни у чему, али није ни помодар, чему су склони моји [[Велика Дренова|Дреновци]] и [[Медвеђа (Трстеник)|Медвеђани]]. Аутомобилом се служи да заврши посао, да довезе хемикалије за прскање винограда, да одвезе вино, да стигне на Професорово предавање, на симпозијум у
Свој запис о Ненад Михајловићу Ћосић завршава речима: "''То ми је пријатељ којим се поносим и који ми одржава пламичак вере да треба писати књиге све док постоји литалац какав је Ненад - Неша Михајловић''".
| |||