Нићифор Нинковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Disambiguated: Илија Марковић → Илија Марковић (кнез), Цариград → Истанбул, Смирна → Измир |
||
Ред 23:
Подаци о Нинковићевом животу мало су познати и тешко проверљиви, а највећим делом су садржани управо у његовим мемоарима.
Сам Нинковић каже да је рођен око [[1788]]. године у [[Срем]]у, у селу [[Добринци]]ма. У својој деветнаестој години ([[1807]]) долази у [[Београд]], јер жели да буде од помоћи „''роду и отечеству''“ у устанку под вођством [[Карађорђе]]вим. Будући писмен, добија писарску службу код поцерског кнеза [[Илија Марковић (кнез)|Илије Марковића]]. Две године касније постаје писар код старовлашког кнеза [[Јован Рашковић|Јована Рашковића]]. У том периоду учествује у бици за [[Нова Варош|Нову Варош]], а краће време је и командант једног устаничког шанца на Јавору.
Године [[1809]]. прелази као писар код кнеза [[Максим Рашковић|Максима Рашковића]]. Након годину и по дана службе, Рашковић одбија да му да плату и Нинковић, ушавши с њим у сукоб, бежи у Београд. Ту га од осуде [[Правитељствујушчи совјет сербски|Совјета]] и погубљења, а због лажне оптужбе кнеза Рашковића да га је похарао и побегао, спашава интервенција [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]].
Ред 31:
Након тога, поново се враћа свом писарском послу. Ради као писар код [[ниш]]ког [[бимбаша|бимбаше]] Цветка, а затим код ресавског [[војвода|војводе]] [[Ћор-Илија Здравковић|Ћор-Илије Здравковића]], потом у смедеревском магистрату, али је убрзо смењен, па одлази у том својству код рачанског војводе Кара-Марка. Због сукоба са Кара-Марком и [[Јаков Ненадовић|Јаковом Ненадовићем]], [[1811]]. године напушта [[Србија|Србију]].
Следећих осам година, бавећи се различитим пословима, Нинковић проводи у тадашњој [[Турска|Турској]] и [[Влашка|Влашкој]], у [[Крајова|Крајови]] и [[Букурешт]]у, а [[1812]]. долази у [[Истанбул|Цариград]]. Ту је изучио берберски занат и научио турски, грчки и влашки језик. У Букурешт се враћа [[1816]]. и ту, у болници лечећи се од венеричне болести, учи и докторски „занат“ или „''докторију''“, како сам Нинковић каже.
У Србију се враћа [[1819]]. као берберски мајстор и у Београду отвара дућан. Три године касније жени се Христином Форман, Српкињом из [[Земун]]а, са којом је имао три кћери.
Ред 37:
Најдраматичнији и, по његову каснију судбину, најпресуднији период живота Нинковић проводи у [[Крагујевац|Крагујевцу]] као Милошев лични берберин и доктор, од [[1822]]. до [[1827]]. године. Ту упознаје и водеће личности тадашњег културног живота Србије, [[Димитрије Давидовић|Димитрија Давидовића]] и [[Вук Караџић|Вука Стефановића Караџића]]. Због преке и насилничке природе Милоша Обреновића, Нинковић је у сталном страху за свој и живот своје породице. Успева да издејствује отпуст из Милошеве службе и враћа се у Београд, али га репутација човека кога је „''Господар''“ отпустио из своје службе прати и онемогућава да отвори берберску радњу и обезбеди основну егзистенцију себи и породици.
На Нинковићеву молбу, кнез Милош га [[1828]]. године поставља за писара у [[Брусница (Горњи Милановац)|Брусницу]] код свог брата, [[Јован Обреновић|Јована Обреновића]]. Затим прелази у [[Смедерево]]. Ту отвара берберску радњу и кафану, али му посао пропада. Поред сиромаштва прати га и болест, његова и женина. Породицу шаље у Земун код женине мајке, а он долази код Осман-паше Скопљака у [[Ада Кале|Аду Кале]] да ради као тумач. Одлази одатле и, бавећи се берберским занатом, повремено лечећи, борави у Цариграду, [[
Након [[абдикација|абдикације]] кнеза Милоша Обреновића ([[1839]]) враћа се у Србију. Последњи подаци које је оставио о себи говоре да је пелцовао у Србији децу против великих богиња, и потом се, стар и болестан, вратио у Београд.
| |||