Свој врхунац кнежевина достиже под [[Вилијем II Вилерден|Вилијемом -{II}-]] ([[1246]]—[[1278]]) који подиже [[Мистра|Мистру]] и у њу премешта своју престоницу, али након [[Битка у Пелагонији|пораза у Пелагонији]] [[1259]]. године мора да је преда [[1262]]. године [[Михајло VIII Палеолог|Михајлу -{VIII}- Палеологу]] (регент [[1259]]—[[1261]], цар [[1261]]—[[1282]]), чиме је отпочело поновно византијско присуство на Пелопонезу.
Током [[14. век|-{XIV}- века]]а држава је запала у кризу унутрашњим сукобима око власти који су своју кулминацију достигли уласком [[Каталонска компанија|Каталонаца]] у сукобе. Током тих унутрашњих борби, византијски поседи су се полако ширили на рачун ахајских кнежева, да би [[1430]]. године [[морејски деспот]] [[Тома Палеолог]] ([[1428]]—[[1460]]) уз подршку своје браће [[Константин XI Драгаш|Константина]] (удеони деспот [[1428]]—[[1443]], врховни деспот [[1443]]—[[1449]], регент [[1423]]—[[1424]]. и [[1437]]—[[1440]], цар [[1449]]—[[1453]]) и [[Јован VIII|Јована]] (савладар [[1421]]—[[1425]], цар [[1425]]—[[1448]]) скршио моћ последњег кнеза [[Центурионе]]а ([[1404]]—[[1432]]) који му је према мировном уговору предао остатке своје државе као [[мираз]] његове ћерке и наследнице којом се Тома оженио, тако да је после његове смрти [[1432]]. године и последњи остатак некадашње латинске државе прешао у посед Византинаца.
