Википедија

Правопис српскога језика — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 35:
Сем кроз граматике, реформа језика је подржана и кроз научно-полемичке радове какав је ''Рат за српски језик и правопис'' [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] (1847), као и друга дела из исте године.{{sfn|Станојчић|Поповић|2012|pp=19}} Нове генерације књижевника почеле су да пишу на народном језику, који је уведен као књижевни језик у културу. У Србији се већином писало екавским изговором [[Шумадијско-војвођански дијалекат|шумадијско-војвођанског дијалекта]], док су се други писци користили ијекавским изговором [[Источнохерцеговачки дијалекат|источнохерцеговачког дијалекта]].{{sfn|Станојчић|Поповић|2012|pp=20}} Оба изговора, односно дијалекта, уврштена су у савремен књижевни српски језик.{{sfn|Кецман|Милошевић|Ћећез-Иљукић|2013|pp=57}}
 
Професор Вељко Брборић са [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошког факултета Универзитета у Београду]] предлаже поделу развоја српског правописа на три периода: докодификацијски (довуковски), кодификацијски (вуковски) и посткодификацијски (поствуковски) период.{{sfn|Брборић|2008|pp=44}} Први траје од почетака словенске и српске писмености до издавања ''Српског рјечника'' 1818. године, а други од тог догађаја до 1868. године, када је постхумно скинута забрана са Вуковог реформаторског рада, те његових нових правописних решења. Чињеница је да је Вуков правопис одржан до данас, са одређеним дорадама и изменама.{{sfn|Брборић|2008|pp=44}} Оваква ортографија систематски је изложена у ''Српској граматици'' филолога [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]] (1894) и студији ''О правопису и интерпункцији'' [[Љубомир Недић|Љубомира Недића]] (1894), као и у делу ''Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика'' хрватског граматичара [[Томислав Маретић|Томислава Маретића]] (1899).{{sfn|Брборић|2008|pp=44}}
 
=== Броз-Боранићев и Белићев ''Правопис'' ===
Готово истовремено са Вуковом делатношћу, присталице [[Ilirizam|илирског покрета]] у Хрватској, предвођене [[Људевит Гај|Људевитом Гајем]], напустиле су [[кајкавско наречје]] као основицу књижевног језика и узеле [[штокавско наречје]] ијекавског изговора, слично источнохерцеговачком дијалекту српског језика. Тиме су илирци са једне, а Вук са друге стране утрли пут будућем заједничком језику. Сарадња је кулминирала [[Бечки књижевни договор|Бечким књижевним договором]] из 1850. године, којим су илирци и Вукове присталице позвали хрватске и српске писце да пишу новим, вуковским типом књижевног језика.{{sfn|Станојчић|Поповић|2012|pp=19}}
 
Према горепоменутом проф. Вељку Брборићу, овај, посткодификацијски (поствуковски) период развоја српског правописа обухвата крај деветнаестога и цео двадесети век. Иначе, овакву поделу проф. Брборић је први пут представио у својој књизи ''Правопис српског језика у наставној пракси'' (2004), а дорадио и проширио за потребе ''Зборника Матице српске за славистику'' из 2008. године. Омеђена издавањем нових правописних приручника (осим у случају прве целине), унутар овог периода могу се издвојити четири потпериода:{{sfn|Брборић|2008|pp=44}}
* период консолидовања правописне норме (1868—1923);
* период Александра Белића (1923—1960);
Ред 46:
* нови период (после 1993. године).
 
Бечким књижевним договором дошло је до потпуног зближавања српског и хрватског језика. Тако је у Загребу издат ''Хрватски правопис'' [[Иван Броз|Ивана Броза]] (1892), који је у Хрватској, с мањим изменама, коришћен све до 1960. године, додуше, с мањим изменама аутора (каснија издања приређивао је [[Драгутин Боранић]]). Брозов правопис, према речима самог аутора, ''само гдјешто одступа од начела којима су се држали Вук и Даничић''.{{sfn|Брборић|2008|pp=45}} На сличан начин су ова начела прихваћена и у Босни и Херцеговини, док је Црна Гора и раније језички и правописно била српска.{{sfn|Брборић|2008|pp=45}}
 
Период консолидовања правописне норме, од дефинитивне победе нових начела 1868. до појаве целовитог правописа 1923. године, означен је тиме што је Вукова правописна реформа потпуно стабилизована и прихваћена. Издато је неколико правописних приручника заснованих на новим пронципимапринципима: ''Српски правопис за школксу употребу'' (1884) [[Стево Чутурило|Стеве Чутурила]], познат по томе што је, иако објављен у [[Панчево|Панчеву]], заговарао употребу ијекавског изговора, као и ''Српска граматика са правописом'' (1912) и ''Српски правопис за средње школе'' (1914) [[Милан Петровић|Милана Петровића]], издати у [[Нови Сад|Новом Саду]]. У овог периоду, уз отпор појединих хрватских лингвиста, прихваћен је фонетски правопис са примесама етимолошког, који се задржао и до данас (нпр. ''гозба, натпис'' али ''[[Једначење сугласника по звучности|градски]], авлијски'').{{sfn|Брборић|2008|pp=46-47}}
 
Замисао Чутурила о прихватању ијекавског изговора као јединог књижевног заговарана је и у каснијем периоду, али је дефинитивно одбачена са анкетом [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] у ''Српском књижевном гласнику'' (1914).{{sfn|Брборић|2008|pp=46}}
Међутим, широко прихваћеном било је тек капитално дело ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' [[Александар Белић|Александра Белића]] (1923), издато у [[Београд]]у. Значај овог приручника огледа се у томе што је то био званичан правопис у Србији до 1960. С друге стране, ситуација је била таква да Белић није био кодификатор постојећег стања, већ је, прихватајући основно начело Вуковог правописа („пиши као што говориш“) уклањао одступања од њега, пишући: ''отсести, потшишати, гратски, шумадиски, историски, веџба, слуџба''. Највише због овога није прихваћен у Хрватској. Основни текст имао је 150 страница, а речник уз њега још толико. Аутор наводи да је ''писан још пре ратова за уједињење и ослобођење'', као и да је циљ књиге да отклони неједнакости у писању речи.{{sfn|Брборић|2008}}▼
 
▲Међутим, широко прихваћеномприхваћено било је тек капитално дело ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' [[Александар Белић|Александра Белића]] (1923), издато у [[Београд]]у. Значај овог приручника огледа се у томе што је то био званичан правопис у Србији до 1960. С друге стране, ситуација је била таква да Белић није био кодификатор постојећег стања, већ је, прихватајући основно начело Вуковог правописа („пиши као што говориш“) уклањао одступања од њега, пишући: ''отсести, потшишати, гратски, шумадиски, историски, веџба, слуџба''. Највише због овога није прихваћен у Хрватској. Основни текст имао је 150 страница, а речник уз њега још толико. Аутор наводи да је ''писан још пре ратова за уједињење и ослобођење'', као и да је циљ књиге да отклони неједнакости у писању речи.{{sfn|Брборић|2008|pp=47}}
 
=== ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' ===
Заједнички [[српскохрватски језик]] постао је званичан у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославији]] тек након 1945, мада је и раније постојао као српско-хрватско-словеначки (у окриву [[Краљевина Југославија|Краљевине]]). Обновљено зближавање језика кулминирало је [[Новосадски договор|Новосадским договором]], склопљеним 10. децембра 1954. Према седмом закључку: ''Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака.''{{sfn|Правописна комисија|1960|pp=9-10}} Упркос неким критикама договора, на темељу ових одлука израђен је заједнички [[правопис]] који је 1960. [[Матица хрватска]] издала ијекавски и латиницом под насловом ''Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником'', а [[Матица српска]] екавски и ћирилицом под насловом ''Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником''.{{sfn|Правописна комисија|1960|pp=9-10}}
 
=== ''Правопис српскога језика'' ===
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Правопис_српскога_језика”