Википедија

Андреј Богољубски — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
{{РУТ}}
[[Датотека:Ivan Bilibin 117.gif|мини|десно|Андреј Богољубски]]
'''Андреј Богољубски''' ([[1111]] - 29. јун [[1174]]) из династије Рјуриковича, био је велики кнез Кијева ([[1113]] - [[1125]]). Био је син трећегЂорђа сина Јарослава Мудрог, Всеволода Јарославича, господара Перејаславља и удаљене покрајине Суздаља са Бјелоозером,Долгоруког и Мономахе.
 
ПоАндреј смртиБогољубски, најстаријихпо Мономаковихступању синована избијају распрепресто, каооличава штонов сетип догодилокнеза, урођеног Јарослављевоји породициваспитаног измеђуна његовихСеверу, млађихкоме синовасу инезнане њиховихполитичке најстаријихтрадиције братанацаЈуга. СвјатославовиКада потомцињегов мешајуотац сеЂорђе, укоме борбу,је теон запомогао неколикода десетинаосвоји годинакијевски Кијевпресто, поставшихоће поприштеда крвавихга борбизадржи поред себе, прелазион изпотајно рукебежи у руку;Владимир, реткисвој суомиљени ониград који успевајуму даје гаотац задржепоклонио. заПосле извесноочеве дужесмрти време1157. Напослеткугодине, Мономаковиградови потомциРостов савлађујуи Свјатославове,Суздаљ алипроглашавају њиховага победаза не окончавакнеза, те борбе,тако којеон сеуједињује настављајупод измеђусвоју унукавласт ичитаву праунука Мономаковихобласт. ОвиУз крвавиприпомоћ исвојих разорниподаника, ратовион исцрпљујутакође малоосваја поКијевску маловелику градкнежевину, Кијевсвог ибратанца, његовуали област.не Опадањежели Кијевада растеу кадањој кнезборави; Андреј,он синтамо млађегапоставља Мономаковогкао сина,свог нападнезаменика свогнајпре братанцасвога имлађег пустибрата, дапотом сесвоје градбратанце опљачка,кнежевие штоСмоленска јеи биосвоје дотадарођаке, невиђена догађајон остаје у аналимаВладимиру „мајкеодакле свихнадгледа рускихкијевске вароши”кнежеве, иса кадакојима —поступа поштокао сеса докопаопотчињенима титулеи великогаод кнезакојих изахтева самеслепу престоницепослушност. —Пре тог освајања он овује предапустио најпреда свомесе млађемград братуопљачка, ашто потомје својимбио братанцимадотада кнежевиманевиђен Смоленска,догађај доку онаналима сам„мајке остајесвих уруских Суздаљувароши”. Тада се наставља опадање Кијева. Тако у другој половини XII века Кијев губи велики део своје привлачне снаге, а у сваком случају престаје да буде седиште најмоћнијега међу руским кнежевима. Нова средишта подижу се поред њега и бацају га полагано у засенак.
 
Други разлози, озбиљнији и дубљи него што су сукоби међу кнежевима доприносе његовом опадању мењајући његов трговачки положај. За владе Јарослава Мудрог, после пораза што су га Печењези претрпели, трговачки путеви од Кијева ка Византији били су више или мање слободни. Али у другој половини XI века, убрзо после Јарослављеве смрти, њима запрети једна нова опасност, озбиљнија од најезде Печењеза. Дивље хорде Половаца које су дошле из Азије освајају степе поред Азовског и Црног Мора, истерују одатле један део Печењега, а претапају у себе други део и учвршћују се на њиховом земљишту, у близини јужних руских области. Ови опасни и увек немирни суседи пљачкају и пустоше руска села и одводе заробљенике; од 1061 до 1210 године они врше 50 великих упада на руско земљиште, не рачунајући и безбројне мање препаде у томе међувремену: „У пролеће — каже године 1103 Владимир Мономак — руски сељак је изишао да пооре своју њиву; наилази један Половац, убија га стрелом, узима његовога коња, упада у село, пали му житницу, односи његово добро и одводи му жену и децу”. Половци не штеде ни караване који иду ка југу; зато су кијевски кнежеви приморани да шаљу сваке године у степе наоружане трупе које прате трговце што путују ка југу, и очекују долазак оних што се враћају ка северу, ма да их не могу увек успешно да заштите.
 
Андреј заводи у својој држави ново политичко уређење, апсолутизам. Прилике му иду на руку. Иако стари градови Ростов и Суздаљ имају сваки своје веће исто као и друге руске вароши, нове вароши што су их кнежеви основали не знају за веће и његове традиције и немају моћног трговачког сталежа који тежи да ограничи кнежевску власт. Мали број трговачких средишта, бројна надмоћност земљорадника и касније насељавање земље, све је то допринело да се између кнеза и становништва створе друкчији односи него у областима Дњепра; становници, који су већином дошли заједно с кнезом или чак после његовог ступања на власт, настањени као земљорадници на селу или као занатлије у градовима, не гледају у њему службеника трговачкога града и заштитника путева, него господара и владара земље у којој су се они настанили. Такво је и схватање и кнеза Андреја. Поставши владар читаве области Суздаља, а потом и кнез Кијева, њему је милији град Владимир, који он брижљиво увећава и улепшава, него старе вароши. Он испољава своје презирање старих вароши и њихових већа; презирући везе које у другим кнежевинама везују кнеза са старијим члановима његове гарде, он избегава да се саветује са старим бољарима и грубо тера од себе неколицину. Напослетку, као жртву његове деспотске нарави, њега убијају 1175 године његови службеници.
 
Уистини, његова смрт не мења ниуколико режим што га је он завео. Додуше, грађански рат избија између старих вароши Ростова и Суздаља, које су савезнице бојара и које позивају за кнеза Андрејеве нећаке, и нових градова, који позивају његову браћу; али тај рат кратко траје и завршава се победом нових градова и триумфом новога режима. Област Суздаља прелази у власт једнога Андрејевог брата, Всеволода III, који задржава Владимир као престоницу и узима назив великога кнеза вароши Владимира. Всеволодова владавина (1176—1212) обележава врхунац моћи суздаљске области: она намеће кнежеве Новгороду који јој је у суседству; Кијев, па чак и удаљени Галич са Волинијом, морају да рачунају с њом; њена моћ је толика, да по речима Повести о пуку Игорову она може „веслима својих бродара да испразни Волгу и шлемовима својих ратника да исуши Дон”.
 
Услед опадања Кијева, област Новгорода постаје друго велико средиште Русије.
 
Његов син
 
Још је више радио на напретку родног краја његов син Андрија Богољупски, први велики кнез владимирски, »први Великорус у историји« као што га неки зову, први апсолутни владар у Русији. Андрија је на друге кнежеве гледао не као на браћу, односно децу, него као на слуге; исто тако био је окрутан и наспрам својих доглавника, своје »дружине« и двора, као и наспрам варошке демократије. Није трпео савете кнежева и бољара, није допуштао сарадњу већа. Борио се на све стране, нарочито са Новгороцима, који су онда створили своју, готово независну од великог кнеза, републику. Њих је успео да победи само на тај начин, што им је затворио довоз жита, натеравши их глађу на покорност. Окрутан и охол према најближој околини, он је изазвао заверу, и то праву дворску заверу, уз учешће својих шурака, а можда и своје жене; завереници су ноћу напали ненаоружаног великог кнеза у његовој спаваћој соби и убили га и измрцварили (1174.). Побуњено грађанство опљачкало је и спалило његов двор. Андрију, који није имао деце, наследио је његов брат Свевлад III., звани »Велико Гнездо« због многобројне му породице. Довели су га такозвани »млађи градови« (Владимир и други) против градова старијих (Ростова и Суздаља), у којима је била јака организација већа. Свевлад је наставио, али много вештије и опрезније, политику свога убијеног брата и према кнежевима, и према »дружини« и према варошкој демократији, нарочито новгородској, али је успео да се релативно мирно одржи на великокнежевској столици кроз дуги низ година (1174—1212.), да буде слављен и поштован широм целе Русије и ван ње.
== Литература ==
{{refbegin|2}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Андреј_Богољубски”