Андреј Богољубски — разлика између измена

Андреј Богољубски, по ступању на престо, оличава нов тип кнеза, рођеног и васпитаног на Северу, коме су незнане политичке традиције Југа. Када његов отац Ђорђе, коме је он помогао да освоји кијевски престо, хоће да га задржи поред себе, он потајно бежи у Владимир, свој омиљени град који му је отац поклонио. После очеве смрти 1157. године, градови Ростов и Суздаљ проглашавају га за кнеза, те тако он уједињује под своју власт читаву област. Уз припомоћ својих поданика, он такође осваја Кијевску велику кнежевину, свог братанца, али не жели да у њој борави; он тамо поставља као свог заменика најпре свога млађег брата, потом своје братанце кнежевие Смоленска и своје рођаке, а он остаје у Владимиру одакле надгледа кијевске кнежеве, са којима поступа као са потчињенима и од којих захтева слепу послушност. Пре тог освајања он је пустио да се град опљачка, што је био дотада невиђен догађај у аналима „мајке свих руских вароши”. Тада се наставља опадање Кијева. Тако у другој половини XII века Кијев губи велики део своје привлачне снаге, а у сваком случају престаје да буде седиште најмоћнијега међу руским кнежевима. Нова средишта подижу се поред њега и бацају га полагано у засенак.▼

Андреј заводи у својој држави ново политичко уређење, апсолутизам. Прилике му иду на руку. Иако стари градови Ростов и Суздаљ имају сваки своје веће исто као и друге руске вароши, нове вароши што су их кнежеви основали не знају за веће и његове традиције и немају моћног трговачког сталежа који тежи да ограничи кнежевску власт. Мали број трговачких средишта, бројна надмоћност земљорадника и касније насељавање земље, све је то допринело да се између кнеза и становништва створе друкчији односи него у областима Дњепра; становници, који су већином дошли заједно с кнезом или чак после његовог ступања на власт, настањени као земљорадници на селу или као занатлије у градовима, не гледају у њему службеника трговачкога града и заштитника путева, него господара и владара земље у којој су се они настанили. Такво је и схватање и кнеза Андреја. Поставши владар читаве области Суздаља, а потом и кнез Кијева, њему је милији град Владимир, који он брижљиво увећава и улепшава, него старе вароши. Он испољава своје презирање старих вароши и њихових већа; презирући везе које у другим кнежевинама везују кнеза са старијим члановима његове гарде, он избегава да се саветује са старим бољарима и грубо тера од себе неколицину. Напослетку, као жртву његове деспотске нарави, њега убијају 1175 године његови службеници.▼

Уистини, његова смрт не мења ниуколико режим што га је он завео. Додуше, грађански рат избија између старих вароши Ростова и Суздаља, које су савезнице бојара и које позивају за кнеза Андрејеве нећаке, и нових градова, који позивају његову браћу; али тај рат кратко траје и завршава се победом нових градова и триумфом новога режима. Област Суздаља прелази у власт једнога Андрејевог брата, Всеволода III, који задржава Владимир као престоницу и узима назив великога кнеза вароши Владимира. Всеволодова владавина (1176—1212) обележава врхунац моћи суздаљске области: она намеће кнежеве Новгороду који јој је у суседству; Кијев, па чак и удаљени Галич са Волинијом, морају да рачунају с њом; њена моћ је толика, да по речима Повести о пуку Игорову она може „веслима својих бродара да испразни Волгу и шлемовима својих ратника да исуши Дон”.▼