Правопис српскога језика — разлика између измена

Период консолидовања правописне норме, од дефинитивне победе нових начела 1868. до појаве целовитог правописа 1923. године, означен је тиме што је Вукова правописна реформа потпуно стабилизована и прихваћена. Издато је неколико правописних приручника заснованих на новим принципима: ''Српски правопис за школксу употребу'' (1884) [[Стево Чутурило|Стеве Чутурила]], познат по томе што је, иако објављен у [[Панчево|Панчеву]], заговарао употребу ијекавског изговора, као и ''Српска граматика са правописом'' (1912) и ''Српски правопис за средње школе'' (1914) [[Милан Петровић|Милана Петровића]], издати у [[Нови Сад|Новом Саду]]. У овог периоду, уз отпор појединих хрватских лингвиста, прихваћен је фонетски правопис са примесама етимолошког, који се задржао и до данас (нпр. ''гозба, натпис'' али ''[[Једначење сугласника по звучности|градски]], авлијски'').{{sfn|Брборић|2008|pp=46-47}}

 

Замисао Чутурила о прихватању ијекавског изговора као јединог књижевног заговарана је и у каснијем периоду, али је дефинитивно одбачена са анкетом [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] у ''Српском књижевном гласнику'' (1914).{{sfn|Брборић|2008|pp=46}}

 

 

=== ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' ===