Апстрактна уметност — разлика између измена

 

У периоду између 1910. и 1918. године, идеја о потпуном елиминисању природе из умјетности, постала је главна преокупација умјетника читаве Европе. Полазећи, углавном, од [[Пабло Пикасо|Пикасових]] покушаја, умјетници су истраживали чисту апстракцију у два правца. Неки, као руски сликар Кандински, више су били окренути емоционалном и сензуалном експресионизму који је касније утицао на америчке [[апстрактни експресионизам|експресионисте]], друге као Мондријана, више је заокупљала хладна прецизност геометријског аранжмана композиције.

Најпознатија дјела Кандинског карактеришу снажни ритмови и слободне биоморфне површине у којима се осјећа посебна спонтаност. Иако је то тешко уочљиво слике Кандинског су настајале из специфичних услова. Умјетник је увијек покушавао да интерпретира свој одговор на те околности у смислу чистог визуелног језика не поштујући њихов спољашњи изглед. Слободан и директан начин рада Кандинског је у суштини [[романтизам|романтичан]]. Он апелује на чисту [[емоција|емоцију]] и да би посматрач био у стању да разумије његова дјела мора имати искуства сличним онима које су мотивисала умјетника. Касније, када је почео да ради у [[Баухаус]]у (архитектонска школа која је наглашавала јединство свих умјетности, архитектуре, примијењених и лијепих умјетности), његова дјела почињу показивати утицај геометријске апстракције која је била преокупација неких од умјетника те школе.