Корупција — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
Допуњен чланак |
||
Ред 11:
Постмодерна [[демократија]] произлази из [[постулат]]а да јавност има право да зна све o финансијама, имовини и новчаним изворима, оних који их политички воде. Слободни грађани морају да имају гаранцију да онај ко располаже њиховим новцем и прописује им обавезе није корумпиран, а политичари имају обавезу да грађанима o томе пруже све податке.
== Централизована и децентрализована корупција ==
Суочен са корупцијом, грађанин или [[предузетник]] пред собом има представника власти - државног чиновника, [[Полицајац|полицајца]], судију или кога другог. И проклиње њихову похлепу и своју лошу срећу, али обично не размишља каква је корупција у питању: да ли то они само допуњују своју зараду узимајући мито, играјући ову стару игру само за себе, или се ради о нечем већем, уз учешће виших ешалона државне управе и политике?
У земљама зреле демократије доминира ,,ситна” административна корупција, где поједини државни званичници сами раде за свој рачун, или где, евентуално, мање групе раде заједнички, кријући се од [[Закон|закона]], колега и истражних органа. Тип корупције је исти, без обзира да ли се корупцијом бави најнижи државни чиновник или [[министар]]. Битно је да се ради о ситуацији где се појединци стављају изван закона, у сопственом интересу, и да [[држава]] није наклоњена тој њиховој делатности. То је уобичајена, тзв. [[Децентрализација|децентрализована]] корупција. Међутим, у многим земљама у транзицији и у развоју корупција се игра на знатно вишем нивоу. Моћни појединци и групе покушавају да освоје државу, тј. да је ставе под своју контролу и искористе за сопствено богаћење. Некада у томе успеју делимично, а некада у целини.
Два теоријски чиста типа корупције су:
* децентрализована, и
* централизована.
Код [[Децентрализација|децентрализоване]] корупције држава је поштена, а корупцијом се баве државни службеници за свој рачун, стрепећи да ће бити ухваћени и кажњени.
Централизована корупција представља потпуно другачији тип корупције, код кога се одбацује претпоставка о поштењу државе и оних који је воде. Тиме се отвара потпуно нова перспектива. Државни врх постаје тада генератор корупције, а државни апарат представља инструмент богаћења за припаднике владајућег круга.
Замислимо једну пљачкашку екипу, чији је циљ освајање и одржање власти и богаћење. На њеном челу је појединац са највећим способностима, који уговара поделу плена са другим члановима екипе.
Он не сме да им да премало, јер ће порасти вероватноћа дворског удара, али ни превише, како не би непотребно смањио свој део. Његов циљ је, дакле, да максимизује сопствени приход, али и да сачува лојалност својих сарадника како га не би збацили или издали, и то тако што ће им обезбедити учешће у убраном миту. Ово препуштање дела добити има две сврхе: да држи сараднике заинтересованима за заједничку ствар, али и да их везује за владара претњом санкција за корупцију уколико покушају да се осамостале. Додатни погодан механизам за повећање кохезије је прописивање ниских плата државних службеника, јер су они тада принуђени да се упусте у корупцију како би могли пристојно да живе, што их опет ставља на милост и немилост вишим ауторитетима.
Модел централизоване корупције је, видимо, [[Политика|политичке]] природе. Политичка сфера генерише корупцију, њен обим и модалитете, а корупција је ендогена у односу на политички систем.
== Корупција у Србији ==
Линија 16 ⟶ 34:
Корупција се сматра уобичајеном праксом у Србији, у свим сферама живота. Корупција у Србији има веома дубоке корене.
Према извештају Уједињених нација(TNS Medium Gallup – Korupcija u Srbiji -Istrazivanje o percepciji i iskustvima građana, oktobar, 2009) највећи број грађана верује да Влада и полиција треба да предводе борбу против корупције, међутим то је истовремено и парадоксално јер су ове институције веома корумпиране.
Такође државна управа и полиција су означене као најкорумпираније институције у Србији, док је здравство трећа. Међутим према истраживањима Светске Здравствене Организације (WHO- World Health Organisation), Српска
== Борба против корупције ==
Корупција је одраз кварења моралних вредности једног друштва, што су констатовали још Аристотел, Макијавели и Монтескје. Суштина корупције није у количини новца коју прима корумпирани службеник, већ у моралној штети која државу и јавну власт чине несигурном, поводљивом, неделотворном и на крају - нелегитимном. Самим тим, корупција угрожава саму конституцију државе, њен смисао и суштину, па је модерно и демократско друштво види као штетну појаву коју свим средствима треба спречавати, откривати и искорењивати.
У институционалном смислу, три основна правца борбе против корупције су:
* '''смањење улоге државе''', односно сужење дискреционих овлашћења, чиме се редуцира подручје њеног деловања које може бити захваћено корупцијом. Ово смањење улоге [[Држава|државе]] може бити изведено било дерегулацијом ([[Либерализам|либерализацијом]]), било увођењем аутоматских правила. Дерегулација означава укидање регулације неког посла и препуштање грађанима и њиховим организацијама права да слободно одлучују о том послу, а добар пример је скорашње укидање дозвола и других административних ограничења у спољној трговини и либерализација промета, у смислу да свако може да слободно увози и извози робу и услуге, наравно уз плаћање царине. У државним пословима код којих није могућа дерегулација, потребно је установити, у што већој мери, аутоматизам доношења одлука кроз прописивање услова које је потребно задовољити приликом подношења захтева, тако да испуњавање критеријума буде основ за доношење одлуке, а не слободна воља или процена државног службеника.
* '''полагање рачуна''', значи обавезу државних органа и службеника да обавештавају и извештавају о своме раду [[Грађани|грађане]], као и право грађана да предузимају акције против оних званичника чије понашање не сматрају задовољавајућим. Најважнија гаранција за одговорност државних званичника и [[Влада|владе]] у целини представља право грађана да смењују власт на изборима, кажњавајући је за лоше понашање и злоупотребе, па и за корупцију генерално. Да би грађани били у стању да оцене начин обављања државних функција, нужно је обезбедити транспарентност, тј. јавност рада званичника кроз, на пример, отвореност седница скупштина и влада за медије, обавезу редовног подношења извештаја о раду државних органа и слично. Посебно важну улогу требало би да има скупштински надзор над радом извршних органа.
* '''мотивациони систем''' људи који обављају државне функције представља важан елемент корупције, јер се на њему заснива цена-профит калкулација појединца. Са једне стране, могућност да се примањем мита обезбеди леп живот свакако је јак подстицај на корупцију, али се погодном политиком може утицати на трошкове корупције за појединца и дестимулисати лоше понашање. Примери таквих политика су: повећања плата државних службеника, редовно напредовање у каријери, комбинација чврстог надзора и ефикасног [[Казна|кажњавања]], развијање етичких норми и осећаја служења народу, лични пример шефова и слично. Циљ ових мера је да се комбинација ,,мали ризик, велика добит” код државног службеника промени у ,,велики ризик, мала добит”. Посебан значај има регулисање конфликта интереса.
Пошто у Србији не постоји добро разумевање дубине овог проблема, потребна је детаљнија законска регулатива.
== Вики-књиге на српском језику ==
| |||