Споменик кнезу Михаилу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 46:
Споменик је одливен у Минхену [[1879.]] године у радионици Фердинанда фон Милера (-{Ferdinand von Mueller}-). Нацрте за постамент је урадио српски архитекта [[Константин Јовановић]]. Свечано откривање споменика уприличено је 6. (18.) децембра [[1882.]] године,<ref>[https://www.facebook.com/photo.php?fbid=653425481355176 Програм светковине откривања споменика]</ref> на Светог Николу, Крсну славу Обреновића.<ref>[http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/knez_mihajlo.pdf Завод за заштиту споменика Београд]</ref> У то време коњаник без капе је био необична појава, па је то јавност запазила.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:446598-Beogradske-price-Skandal-zbog-spomenika-gologlavom-knezu Скандал због споменика гологлавом кнезу („Вечерње новости“, 5. август 2013)]</ref>
Споменик је изведен у [[бронза|бронзи]] и састоји се из три дела: постамента, пиједестала и коњаничке статуе. Бронзана фигура кнеза на коњу, ослободиоца [[Србија|Србије]] од [[Османско царство|Турака]], чија испружена рука показује на још неослобођене крајеве. Пиједестал је овалног типа са рељефним фризом. Представе предњег и задњег фриза су преузете из круга династичке митологије која велича древност и херојство српског народа и њихову обнову под Обреновићима. Пиједестал је постављен на други носећи постамент, обложен мермерним плочама и профилисаним блоковима, са украсима ливеним у бронзи и бронзаним плочама са именима ослобођених градова 1867. године [[Београд]], [[Смедерево]], [[Кладово]], Соко, [[Ужице]] и [[Шабац]]. На задњој, северној страни исписан је текст: ''"Књазу Михаилу М. Обреновићу III. благородна Србија"''.▼
=== Место изграднје ===
{{посебан чланак|Трг републике (Београд)}}
Споменик је постављен на Тргу Републике (некад Позоришни трг) у Београду, испред зграде Народног Музеја и у непосредној близини [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]]. За време XIX века тргови у [[Београд]]у и унутрашњости били су места где су се одвијале разне парадне манифестације и церемонијалне прославе владара из [[династија Обреновић|династије Обреновић]]. Јавност централног градског трга, усклађеног са естетским начелима формирања и уређења јавних градских простора, дефинише га као политичко-естетски фокус града. У симболичној топографији града важно место имају јавни споменици, који су у симбиози са тргом, као манифестационом позорницом, исказивали моћ двора и владајуће класе.
Овај београдски трг за неколико деценија касније добија још једну импозантну грађевину, [[Зграда Управе фондова|зграду Управе фондова]]. Постављањем споменика владара у центар градског простора, трг добија идеолошки значај, постаје иконолошко поље и својеврсна бина формирана према принципима архитектуре тадашњих европских градова барокног стилског концепта и урбанизма. Тако главни трг постаје репрезент града, државе и самог двора, односно нових политичких и културних промена, и на њему се одигравају приватна и јавна репрезентација владајуће династије.
▲Споменик је изведен у [[бронза|бронзи]] и састоји се из три дела: постамента, пиједестала и коњаничке статуе. Бронзана фигура кнеза на коњу, ослободиоца [[Србија|Србије]] од [[Османско царство|Турака]], чија испружена рука показује на још неослобођене крајеве. Пиједестал је овалног типа са рељефним фризом. Представе предњег и задњег фриза су преузете из круга династичке митологије која велича древност и херојство српског народа и њихову обнову под Обреновићима. Пиједестал је постављен на други носећи постамент, обложен мермерним плочама и профилисаним блоковима, са украсима ливеним у бронзи и бронзаним плочама са именима ослобођених градова 1867. године [[Београд]], [[Смедерево]], [[Кладово]], Соко, [[Ужице]] и [[Шабац]]. На задњој, северној страни исписан је текст: ''"Књазу Михаилу М. Обреновићу III. благородна Србија"''.
Због својих значајних историјских и уметничких вредности, Споменик Кнез Михајлокнезу Михаилу]] утврђен је за културно добро од великог значаја (Одлука о утврђивању, Сл. гласник СРС, бр. 14/79).
| |||